О три корака ка себи и Богу…

Sveštenik čije mišljenje veoma cenim mi je sugerisao da je tekstu „O smirenju koje to nije“ potreban nastavak, u smislu da se opišu koraci u oporavku od naših duševnih rana (ili drugim rečima – naših trauma) koje smo stekli u detinjstvu. Na početku bih želeo da naglasim da nijedan tekst ne može da pruži univerzalna rešenja, zato što je neophodno uzeti u obzir svačiju ličnu priču, individualne osobenosti, sam sklop ličnosti. Zato je pored duhovnog života važna i psihoterapija. Mislim da je važno pamtiti da rad na sebi najviše zavisi od nas samih, naše iskrene želje da drugačije pogledamo na sebe, svoj unutrašnji sadržaj koji nam „prebojava“ pogled na svet, sebe i Boga.

Želeo bih da opišem, po mom mišljenju, tri važna koraka koji nam mogu pomoći da izgradimo iskren odnos sa sobom i sa Gospodom.

Šta je ono što ostavlja ožiljke nakon nekih teških događaja iz detinjstva? Šta je ono što nas boli u slučaju da smo odrastali u porodicama u kojima za nas nije bilo razumevanja i ljubavi? Teška i bolna za nas su upravo osećanja usamljenosti, odbačenosti i napuštenosti koja su poput senke bila prisutna u našim životima. Ljudi koji se bave i istražuju ovu temu govore da je upravo osećanje i iskustvo da smo se osetili potpuno sami (čak iako smo bili okruženi drugim ljudima) ono što nas boli u konkretnom traumatičnom događaju.

Da su u bolnim trenucima naša osećanja prepoznata, da su uvažena, da su nam verovali, da nas nisu ponizili, nipodaštavali naše iskustvo straha ili bola, da je neko prepoznao da nam je teško, pružio podršku i razumevanje, mi bismo prošli bez duševnih ožiljaka ili bi to bilo mnogo, mnogo manje bolno nego što je sada. Iz ovog i zbog ovog osećanja usamljenosti i odbačenosti smo bili prinuđeni da radimo neke stvari da bismo emocionalno (a ponekada i fizički) preživeli. Mislim da se oporavak, povratak ka sebi samima sastoji u koracima koji su suprotnog smera.

Prvo. Odsecali smo od sebe svako osećanje koje bismo procenili kao „opasno“. Nismo smeli da kažemo šta osećamo jer prosto nije bilo bezbedno. Na naša osećanja smo gledali kao na „opasna“ jer su ona nailazila na negodovanje, ljutnju, odbacivanje od strane naših roditelja (ili osoba koje su nas podizale). Naša reakcija je potpuno prirodna, jer bez ovih ljudi mi fizički nismo mogli da preživimo. Vremenom smo naučili da budemo neprimetni, da prepoznajemo veoma vešto šta je drugom potrebno, odsecamo od sebe bilo koje neprijatno osećanje (za sebe i drugog), da ne bismo ožalostili roditelje. Jednom rečju, trudili smo se da budemo ‘besprekorni’, Tada nismo imali nikakav izbor, bili smo prinuđeni na to, to je bilo najbolje rešenje koje smo u tom trenutku mogli da smislimo. U svom tom prilagođavanju i ugađanju drugima, izgubili smo pravi dodir sa sobom. Ovo nije razlog da sebe grdimo ili mrzimo, već da saosećamo sa sobom, jer smo bili prinuđeni da sve to radimo da bismo emocionalno (ponekada i fizički) preživeli. Ovo namerno više puta ponavljam, jer znam koliko je teško da to stvarno osvestimo i prepoznamo. Često postoji veliki otpor prema ovoj istini, zato što to kvari našu idealnu sliku detinjstva i roditelja. Bojimo se svoje duboko potisnute ljutnje i tuge zbog svega onoga što smo morali da pretrpimo, prećutimo i progutamo u detinjstvu.

Dakle, prvi korak koji treba da preduzmemo na našem putu ka sebi (istinskom sebi) i Bogu jeste naša odluka da budemo iskreni sa sobom šta god osećali. Treba da se učimo da budemo potpuno iskreni pred sobom i pred Gospodom. Ali, stvarno iskreni. Da prestanemo da lažemo sebe i krijemo od sebe ono što osećamo. Mi verujući ljudi imamo mnogo, mnogo zabrana koje smo nametnuli sebi samima. Na šta mislim? Nekada za najobičniju stvar mislimo da je greh, ne zato što je u pitanju iskustvo Crkve već zato što to mislimo zbog naše krivice (kada osećamo da smo za nešto krivi, a ne znamo da opišemo zbog čega konkretno), naše naučene odgovornosti za osećanja drugih ljudi, itd. Našim nametnutim zabranama dosta pomaže i naše pogrešno razumevanje onoga što čitamo u duhovnoj literaturi. Čovek sve što čita, čita kroz „dioptriju“ prethodnog sopstvenog iskustva.

Veliki hrišćanski podvižnik našeg vremena, iguman Nikon Vorobjov je napisao sledeće, za nas vrlo aktuelne reči: „Nepravilno se odnosimo prema samima sebi, nismo svesni svojih ‘falinki’, kojih u svima nama ima poprilično. Nikad nećemo moći da ih se izbavimo bez potpunog obnaživanja sebe do kraja pred Bogom. Ovo je aksioma unutrašnjeg života“[1].

Evo par konkretnih primera. Recimo, iznervirao vas je neko. Umesto da po automatizmu i navici to osećanje (koje sigurno imate i osećate, koliko god bili uvereni da ste ga „prevazišli“) gurnete u dubinu svoje duše, možda da kažete pred sobom i Bogom: ‘Uh, baš me je iznervirao taj i taj, kako može tako da se ponaša… ‘ Ili ‘jao, izluđuje me moja majka, kako ne shvata da mi se stalno meša u život!’ I ne brinite se, neće onda Bog zbog te „otkrivene tajne“ da se okrene od vas, jer On već zna i vidi da ste iznervirani i ljuti.

Ili, na primer, mrzi vas ili vam se iz nekog drugog razloga ne ide na Liturgiju. Pre nego što odlučite da odete (ili ne odete), možete probati da vidite kako se zaista osećate i priznate to sebi i Bogu. Na primer: ‘Jao, baš me mrzi da idem na službu danas. Gospode, znam da bih trebalo da odem, ali ne ide mi se. Ne osećam se dobro, umoran sam, tužan sam, nije mi ni do čega, samo bih ležao u krevetu’. I ne brinite se, neće vas Bog manje voleti zbog toga, On već vidi da se vama ne ide. Na vama je da odlučite šta ćete uraditi, ali znajte da ako i ne odete na službu, nećete biti odbačeni od strane Boga. Bog ne izjednačava vas i vašu konkretnu odluku. (To što jednom ne odete na službu ne znači da ste napustili Boga ili da će Bog napustiti vas. To ne znači da ste prestali da budete neko ko želi da živi liturgijski. Ako imate takve strahove, znajte da to nije duhovna istina, već su to posledice vašeg odrastanja).

Ili ste postupili pogrešno u odnosu prema sebi i drugoj osobi, primera ima mnogo. Da probate da vidite zašto ste to uradili, da iskreno dođete do uzroka za taj postupak. I ovo nije pokušaj pravdanja sebe, već rad na tome da budete u kontaktu sa sobom, sa onim što zaista osećate i mislite.

Radi se o tome da kroz ove postupke iskrenosti i otvorenosti pred sobom, mi dolazimo do nas pravih. Do onoga šta zaista osećamo. Prestajemo da lažemo sebe, da se krijemo od sebe i tako gubimo pravi kontakt sa sobom, a onda i sa Bogom. Glumimo pred sobom i Bogom neku savršenu pobožnost. Ne dozvoljavamo sebi da osećamo bilo šta što mislimo da nije u skladu sa hrišćanskim idealom koji smo sami sebi naslikali. I ne shvatamo da tako i dalje živimo odsečeni od svojih osećanja – upravo kao u detinjstvu, ponavljamo istu priču. Velika, ne, ogromna razlika u odnosu na nekada ranije je činjenica da sada to od nas više niko ne traži, sve to nam nije potrebno da preživimo. Ovi naši mehanizmi ‘preživljavanja’ nam sada prosto smetaju.

A što se hrišćanskog života tiče, recite, šta je bolji put ka smirenju? Da ponavljamo sebi naučene reči koje smo pročitali u knjigama, koje uopšte ne osećamo (jer nisu deo našeg iskustva i duhovnog nivoa), na primer: „najgrešniji od svih ljudi“, „gori od demona“, „biću bačen u pakao nakon smrti zbog svojih grehova“… Ili da se trudimo da budemo iskreni i otvoreni pred sobom i Bogom, da zaista vidimo naše stvarne nemoći, da otvoreno sebi priznamo svaki put kada se iznerviramo, zavidimo, ogovaramo, ako nas zanese bludna ili gnevna misao… I da onda kroz ovo naše lično iskustvo stvarno shvatimo da smo nemoćni i da nam je potrebna Božija pomoć.

Drugo. Gospod je rekao: „ako se ne obratite i ne budete kao deca, nećete ući u Carstvo Nebesko“ (Mt. 18:3). U velikoj meri znamo šta znače svetootačka objašnjenja ovih stihova, treba da budemo nezlobivi, iskreni, jednostavni kao deca. Ja bih skrenuo pažnju na još jedan ugao gledanja, u smislu da iskreno govoreći, mnogi među nama nisu imali pravo iskustvo da budu deca, da imaju detinjstvo u pravom smislu te reči. Mnogi među nama su bili čak prinuđeni da brinu emocionalno o svojim roditeljima, da budu tu za njih, da se maksimalno prilagođavaju. Zatim tu su iskustva da su morali da se brinu o mlađoj braći ili sestrama, jer roditelji nisu bili u stanju za tako. To su ona „zrela“ deca, koja su prerano morala da odrastu.

Kako da radimo na ovome? Mislim tako što ćemo se truditi da sada sami sebi pružimo neka dečija, nevina uživanja i zadovoljstva. Da istražimo šta je ono što se nama zaista radi u slobodno vreme, u čemu uživamo, šta nas ispunjava i čini radosnim? Da probamo da se setimo šta nam se dopadalo dok smo odrastali? Ovo znanje i iskustvo se nalazi u nama. Recimo neko je u detinjstvu želeo da nauči da pleše ili svira neki instrument, a nije imao mogućnosti za tako nešto. Ili da se bavi sportom ili da upiše srednju farmaceutsku školu na primer iz ljubavi prema hemiji, ali je majka odlučila da je bolje da se upiše druga škola, bez obzira šta je dete htelo. Možda da se onda u slobodno vreme prati neki JuTjub kanal sa zanimljivim sadržajem iz hemije ili matematike, bez ikakve krivice što se na to „troši“ vreme. A osoba koja je želela da se bavi sportom, može da odluči da počne da planinari, da počne da trči, da rekreativno vežba, jednom rečju da nađe ono što joj se dopada. I da to radi bez ikakve krivice. Jer dete na koje nas je Gospod usmerio voli da se igra, da uživa u trenutku, da ne brine i da se raduje. Mnogi svetitelji su voleli da se u slobodnim trenucima šetaju šumom, voze kočijama kroz prirodu, posmatraju reku, sede u prirodi ili gaje cveće u bašti…

Suština ovog truda je da postepeno menjamo svoja uverenja, da zaista imamo pravo na zadovoljstvo i uživanje od onoga što želimo da radimo. Da radimo nešto samo za sebe, zato što se samo nama to dopada, koliko god to možda bilo nekome čudno. Jer ne sastoji se naš život samo i jedino od obaveza i odgovornosti, koliko god nam to uverenje bilo blisko i prirodno… I ne brinite, nije ovo „nehrišćanski“. Prepodobni Jovan Damaskin sjajno piše o dobrim uživanjima i pomaže nam kako da znamo koja su: „Dobrim, pak, uživanjima treba smatrati ona koja nisu skopčana sa tugom, niti uzrokuju kajanje, niti čine bilo kakvu štetu, niti, pak, prevršuju meru, niti nas umnogome odvlače od važnih dela ili porobljavaju.[2]“ Dakle uživanja sa merom, bez preterivanja, ali – ipak, uživanja. Mislim da ako ovako piše svetitelj monah, onda možemo i mi koji živimo u svetu to sebi da dozvolimo, zar ne?

Treće. Da radimo aktivno i svesno na našem ličnom odnosu sa Gospodom. Pre svega u pogledu onoga što nam je u detinjstvu nedostajalo – našem osećanju sigurnosti. Sada treba da razvijamo uverenje da nas Gospod neće zaboraviti, napustiti, da je Bogu važno šta se sa nama dešava, da smo Mu dragi, dragoceni, da nam se raduje. Naglašavam sigurnost zato što nam je pre svega to nedostajalo u detinjstvu. Sigurnost u to da li nas naši roditelji prihvataju kakvi jesmo, da li mi vredimo sami po sebi, da li nas neko može voleti…

Ovo je veoma važan deo rada na sebi, ne samo na duši, već i na duhu. Tiče se istovremeno i duševne i duhovne strane našeg bića. I ovde postaje delom jasnije zašto su hrišćanski svetitelji toliko voleli Psaltir cara Davida, zašto su se molili pomoću psalama, zašto su ih učili napamet, zašto su im oni služili kao neprestano duhovno poučavanje. Nekoliko psalama posebno odiše Božijim obećanjima, pozivanjem da se uzdamo u Njega, da razvijamo toliko važan osećaj sigurnosti u odnosu sa Njim. Osećaj sigurnosti deteta u naručju svog Oca (slobodno se može reći i – Tate).

Ako imate vremena naučite neke od ovih psalama napamet. Ako vam se dopadnu i osetite utehu i sigurnost, možete uključiti neki od njih u svoje molitveno pravilo ili se tokom dana moliti pomoću njih. Oci su preporučivali da se udubljujemo u stihove psalama, da razmišljamo šta oni zapravo znače u vezi sa nama. Sveti Teofan Zatvornik je pisao: „Veoma je dobro da se napamet nauči nekoliko Psalama i da se oni čitaju tokom posla, ponekad umesto kratke molitve i to uz razmišljanje. Ovo je vrlo stari hrišćanski običaj, koji su zabeležili i uveli kao pravilo još sveti Pahomije i sveti Antonije.“[3].

Evo stihova koji se meni veoma dopadaju u vezi sa učvršćivanjem našeg osećanja sigurnosti koje nam je nedostajalo tokom prethodnog života.

psalam

Gospod je pastir moj, ništa mi neće nedostajati.
Na zelenoj paši pase me, vodi me na tihu vodu.
Dušu moju oporavlja, vodi me stazama pravednim imena radi svoga.
Da pođem i dolinom sena smrtnoga, neću se bojati zla; jer si Ti sa mnom; štap Tvoj i palica Tvoja teši me.
Postavio si preda mnom trpezu na vidiku neprijateljima mojim; namazao si uljem glavu moju, i čaša je moja prepuna.
Da, dobrota i milost Tvoja pratiće me u sve dane života mojega, i ja ću nastavati u domu Gospodnjem zadugo.

psalam

Koji žive u zaklonu Višnjega, u senu Svemogućega počiva.
Govori Gospodu: Ti si utočište moje i branič moj, Bog moj u kojega se uzdam.
On će te izbaviti iz zamke ptičareve, i od ljutoga pomora;
Perjem svojim oseniće te, i pod krilima njegovijem zaklonićeš se; istina je njegova štit i ograda.
Nećeš se bojati strahote noćne, strele koja leti danju,
Pomora koji ide po mraku, bolesti koja u podne mori.
Pašće pored tebe tisuća i deset tisuća s desne strane tebi, a tebe se neće dotaći.
Samo ćeš gledati očima svojima, i videćeš platu bezbožnicima.
Jer si ti, Gospode, pouzdanje moje. Višnjega si izabrao sebi za utočište.
Neće te zlo zadesiti, i udarac neće dosegnuti do kolibe tvoje.
Jer anđelima svojim zapoveda za tebe da te čuvaju po svim putovima tvojim.
12. Na ruke će te uzeti da gde ne zapneš za kamen nogom svojom.
Na lava i na aspidu nastupaćeš i gazićeš lavića i zmaja.
„Kad Me ljubi, izbaviću ga; zakloniću ga kad je poznao ime Moje.
Prizvaće Me, i uslišiću ga; s njim ću biti u nevolji, izbaviću ga i proslaviću ga.
Duga života nasitiću ga, i pokazaću mu spasenje svoje.“