Na početku bih odmah rekao šta Sveto Pismo, Jevanđelje govori, kako treba da gledamo na sopstveno telo. „Ili ne znate da je telo vaše hram Svetoga Duha koji je u vama, kojega imate od Boga i niste svoji?“ (1. Kor. 6:19) Znamo da je Sam Bog uzeo telo i dušu na Sebe da bi spasio ne samo dušu, već i naše telo. I da je vaskrsao sa Svojim telom.
I to ljudi koji se trude da žive crkvenim životom, koji idu u hram znaju. Samo mislim da se ponekada, zbog raznoraznih uticaja ova istina prosto zaboravlja.
Naravno da je duša dragocenija od tela, to niko ne dovodi u pitanje. „Jer kakva je korist čoveku ako sav svet zadobije a duši svojoj naudi? Ili kakav će otkup dati čovek za dušu svoju?“ (Mt. 16:26). Međutim, isto tako, naravno da ne znači da treba gledati crno-belo, da to automatski znači da je telo nevažno, da na njega ne treba obraćati pažnju. Neki iz ovoga izvode zaključke i smatraju da naše telo ne treba ni lečiti, niti posebno voditi računa o njemu, jer bilo koja briga obavezno predstavlja služenje strastima, itd. Sveti Maksim Ispovednik zanimljivo piše: „Onaj ko svoje telo čuva od uživanja i od bolesti stiče pomoćnika u boljem služenju“. Dakle, kao što se hrišćani trude i žele da hram u koji idu na službu bude čist, provetren, osvetljen – i to se svima podrazumeva i prihvaćeno je kao normalno, isto tako treba da imamo odnos i prema svom telu koje je „hram Duha Svetoga“ prema rečima apostola Pavla.
Jedan savremeni ruski bogoslov je dao odličan primer našeg tela kao instrumenta. Ako se umetnik (naša duša) ne bude brinuo o instrumentu (naše telo), instrument će zarđati i pokvariti se (zbog nemarnog odnosa i pojave bolesti). Zato upravo nemaran odnos prema telu koje smo dobili od Gospoda predstavlja čak i greh, kao nemaran odnos prema daru Božijem. Radi se o tome da je suprotstavljanje, u smislu da moraš da izabereš između duše i tela veštačko, potpuno nepotrebno i štetno. Vrlo je moguće, korisno i pobožno da istovremeno brineš i o duši i o telu.
Naveo bih jedan događaj iz Starečnika koji treba da imamo na umu kada razmišljamo o svom telu i kako treba razmišljati o našem telesnom podvigu:
„- Poseti ava Isak avu Pimena, pa kada ga vide kako sa malo vode posipa svoje noge, reče mu sa odvažnošću koju je imao pred njim:
– Kako su neki bili toliko strogi, odnoseći se strogo prema svome telu?
A ava Pimen mu reče:
– Mi nismo učeni da budemo teloubice, već strastoubice.“
Mislim da je ova tema mnogo šira i kompleksnija nego što možemo da pomislimo na prvi mah. Zašto? Zato što najnovija naučna istraživanja samo potvrđuju ono što je hrišćansko učenje od početka govorilo o telu kao nezaobilaznom delu ljudske prirode, kao nečemu veoma složenom, uzvišenom i fascinantnom. Radi se o tome da se naše emocije, naši gresi, naše vrline nalaze ne samo u duši, već i u našem telu. I kao što svom telu možemo da pomognemo pomoću svoje duše, isto tako našoj duši možemo da pomognemo i pomoću našeg tela.
Dakle, kako naše telo može da nam pomogne u našim duševnim nemoćima?
Vrlo opipljivo i vrlo snažno.
Koliko puta ste osetili da su vam se nakon brige o nečemu važnom za vas, ukočila ramena, da je počela glava da vas boli? Ako ste se iznervirali, osećate da vas je želudac zaboleo ili da vam se lice zacrvenelo u ljutnji? Šta je ovo nego svakodnevni i vrlo opipljivi dokaz da se naše emocije i misli vide na našem telu?
Hteo sam sa vama da podelim iskustvo pravoslavnog psihologa, Ljudmile Ermakove koje vrlo slikovito pokazuje koliko fizičkim pokretanjem našeg tela možemo da utičemo na našu dušu.
„Ispričaću vam slučaj iz moje prakse. Jednom prilikom me zove žena iz grada udaljenog 700 kilometara od Moskve. Na internetu je našla moje kontakt podatke kao pravoslavnog psihologa i uznemirenim glavom mi govori da je ona crkvena, da se moli, trudi se da sve pravilno radi… Međutim, u poslednje vreme joj se dešavaju strašne stvari, ne može da spava, ne može da jede, sve je zapustila u kući… spremna je da pusti sve i da doputuje da me vidi. Ja joj govorim: ‘Odlično, dođite. Međutim, predlažem vam da sprovedete mali eksperiment: sada ćete spustiti slušalicu, izaći iz svog doma i hodati 6 kilometara u tempu u kome vam je moguće.
Kriterijum je sledeći: tempo mora da bude takav da se oznojite. I pritom se kratko molite u sebi: ‘Gospode, pomozi. Majko Božija, pomozi’. Zatim me pozovite i recite mi kako se osećate. Složila se. Negde kasno uveče, zove me i govore da je dva sata trčala, došla kući, istuširala se i pala u krevet. Pre toga mesec i po dana uopšte nije mogla da spava. Ja sam je zatim pitali da li slučajno ima neku vikendicu. Osećam da se moja sagovornica malo trgnula, da nisam neki psiholog prevarant.
Prilično oprezno mi govori da ima vikendicu, vrlo blizu nje, ali da je i tamo sve zapušteno. Ja sam joj savetovala da trči do vikendice, da kopa jedan metar zemlje, da sadi povrće i da zatim trči nazad do kuće. I tako nekoliko dana. Potreba ove žene da dođe kod mene je otpala samo po sebi. Jedan mladi čovek sa prisilnim mislima mi je rekao: ‘Vaše „trčanje sa molitvom“ mi veoma, veoma pomaže’.
Fizičko opterećenje može da bude u bilo kojoj formi: bicikl, klizaljke, trotinet, roleri, trčanje, šta god vam prija. Za starije osobe to može da bude nordijsko hodanje. I sve vreme kratka molitva. Na ovaj način sam priličnom broju ljudi pomogla da izađe iz depresivnih stanja. Možete probati i Vi“.
Ovo iskustvo Ljudmile potvrđuju i najnovija naučna istraživanja koja su pokazala da je redovno (tri puta nedeljno) fizičko vežbanje sa dovoljnim intenzitetom (da se podigne puls i da srce ubrzanije radi) u stanju da zaista promeni naše duševno stanje, da izmeni biohemiju našeg mozga. Jer na naše raspoloženje, na to kak osećamo itekako može da utiče stanje našeg tela. Naravno, potrebno je videti da li postoji duševni uzrok, nešto što izaziva da se osećamo loše. Ali je isto tako neophodno i kretati se, vežbati, fizički opterećivati svoje telo da bismo se osećali dobro.
Ko je zainteresovan da dublje izuči ovu temu, preporučio bih knjigu „Spark : The Revolutionary New Science of Exercise and the Brain“, američkog psihijatra Džona Rejtija.
Stanoje Stanković
