Zamislite mladog čoveka koji je odlučio da trenira radi svog zdravlja, recimo uplatio je sebi mesečnu članarinu u obližnjoj teretani. Počinje da pretražuje po internetu kako bi trebalo da izgleda njegov trening i nailazi na mnogo, mnogo tekstova koji ulaze u sve detalje treninga, objašnjavaju kako i koliko puta treba da se trenira, koje mišićne grupe u kom danu da budu uključene, koliko proteina da unosi na dnevnom nivou, kada da ih uzima, itd.
Zahvaljujući obilju informacija naš junak je i pre nego što je zakoračio u teretanu itekako informisan, zna šta bi trebalo da radi, koliko trening treba da traje, kako će se oporaviti nakon njega, itd. Naravno da se divio izgledu vrhunskih bodibildera, da je gledao njihove fotografije, maštao da i on jednog dana izgleda tako.
I eto, njegovi treninzi počinju, on se trudi da uradi sve kako je na internetu napisano, da isprati sve savete vrhunskih bodibildera. Prolazi jedan dan, drugi, treći, četvrti i već tokom petog dana on shvata da je toliko iscrpljen, da nije u stanju da se oporavi, da ga sve boli, da se oseća jako loše. I… odustaje od treninga. Zašto? Zato što je pokušao da živi i trenira kao ljudi koji su ceo svoj život posvetili samo treningu, koji žive od toga. A on pored treninga, ima porodicu, posao od koga živi, račune koje plaća, rodbinu, prijatelje… Jednostavno, on je običan mladi čovek kome nije moguće da živi kao profesionalni bodibilderi.
*
Nešto slično se dešava i sa nekima od nas kada pokušavamo da živimo onim što smo pročitali u monaškoj literaturi. Kada se trudimo da postimo po monaškim ustavima, ispovedamo pomisli, imamo molitvena pravila kao i oni. Ovakav uticaj na nas nije za iznenađenje, jer se u hramovima najviše prodaju knjige duhovnih saveta koje su pisali monasi podvižnici iz svog iskustva. Za koga? Pa za monahe koji žive istim takvim načinom života, a ne za hrišćane koji žive u svetu.
Naveo bih jedan primer. Zanimljivo je recimo da se često i hrišćanima u svetu preporučuje izučavanje Lestvice tokom Velikog posta. Još zanimljivije da je sveti Jovan Lestvičnik u svojoj knjizi uputio jednu pouku hrišćanima koji žive u svetu.
Evo citata iz Lestvice: „Neki od onih što vode površan život u svetu, postavili su mi sledeće pitanje: Kako se možemo približiti monaškom životu i pored svojih žena i poslovnih briga?“
Hteo bih samo da naglasim nešto, da ne bismo prešli u brzini preko jedne važne činjenice. Ovo pitanje su mu postavili ljudi koji su živeli u okolini planine Sinaj u sedmom veku. Sveti Jovan je njihov život nazvao „površnim“, bez ikakvog nipodaštavanja, već samo u poređenju sa monaškim životom tog vremena.
Ali, kako je izgledao ovaj „površni“ život? Oni nisu imali mobilne telefone, kompjutere, društvene mreže, električnu struju, vodovod, čvrst krov nad glavom, izgrađene puteve, stalni posao, zdravstveno ili životno osiguranje, godišnje odmore, penziju, bilo kakvu medicinsku terapiju za svoje hronične ili akutne bolesti. Nije bilo vatrogasaca, policije ili vojske koja bi ih štitila od poplava, požara, zemljotresa, napada razbojnika ili neprijateljske vojske. Jednom rečju, ovi ljudi „površnog života“ su živeli tako da to ni mnogi savremeni podvižnici u manastirima ne bi mogli da izdrže. Šta reći onda za nas koji živimo u svetu?
Sveti Lestvičnik im odgovara sledeće: „Svako dobro delo koje možete učiniti, učinite. Nikoga nemojte ružiti. Nikoga ne pljačkajte. Nikoga nemojte lagati. Ne pravite se važni ni pred kim. Nikoga nemojte mrzeti. Često posećujte crkvu. Budite milosrdni prema sirotinji. Nikoga ne sablažnjavajte. Tuđe se žene ne dotičite: neka vam bude dovoljna vaša. Ako tako budete postupali, nećete biti daleko od Carstva nebeskog.[1]“
Dakle, ljudi odrasli i naviknuti na vrlo surove životne uslove su izrazili želju da se, iako još u svetu, približe monaškom idealu, a svetitelj Jovan Lestvičnik im je odgovorio uopštenim savetom koji sadrži isključivo vrline za ljude koji žive u svetu. Tako je smatrao drevni učitelj monaha.
Drugi svetitelj, takođe monah, koga u Crkvi smatraju savremenim učiteljem monaha, Ignjatije Brjančaninov je u pismu jednom hrišćaninu u svetu, koji je imao želju da se podvizava poput monaha, pisao sledeće: „Hrišćanin koji živi u svetu ne treba da čita Svete Oce koji su pisali za monahe. Kakva je korist od čitanja o onim vrlinama koje se ne mogu ispuniti u stvarnosti? Ne može biti nikakve koristi, već može biti štete, koja je u tome što će se u duhovnom stanju čoveka pobuditi zanesenjaštvo, koje mu nikako ne pristoji. To sanjarenje povremeno će varljivo naslađivati uobražavanjem visokih vrlina, povremeno će navoditi na dušu uninije i očajanje kada uvidimo da ne možemo da negujemo te vrline. Svagda i stalno nas odvlačeći od dobrih dela, koja nam se upravo ukazuju, na taj način sanjarenje čini naš život praznim i besplodnim. Hrišćanin čiji je udeo da provodi i završi život u svetu, treba da čita Svete Oce koji su pisali uopšte za sve hrišćane.[2]“
Obratite pažnju, dva velika svetitelja, jedan drevni i jedan vremenski nama bliski monah, govore po duhu iste stvari.
Hajdemo malo detaljnije, da vidimo u praksi kako se mi zanosimo čitajući monašku literaturu? Kako treba onda da izgleda recimo ono što mi podrazumevamo pod „ispitivanjem sebe“, čime mislimo da najviše napredujemo duhovno?
Evo kako piše sveti Ignjatije Brjančaninov: „Ne bih Vam savetovao da ulazite u podrobno i potanko pretresanje grehova i grehovnih osobina Vaših. Saberite ih sve u jedan sasud pokajanja i bacite u bezdan milosrđa Božjeg. Potanko ispitivanje grehova svojih ne pristoji čoveku, koji vodi svetski život, ono će ga samo baciti u uninije, nedoumicu, smućenost. Bog zna naše grehe, i ako mi budemo postojano pribegavali Njemu u pokajanju, On će onda postepeno isceliti samu našu grehovnost, to jest grehovne navike, svojstva srca. Grehe učinjene rečju, delom, stvaranjem pomisli, treba izreći na ispovesti ocu duhovnom, a u potanko pretresanje duhovnih osobina, ponavljam, svetovni čovek ne treba da se upušta: to je zamka koju je postavio lovac naših duša. A ona se poznaje po tome što izaziva u nama smućenost i uninije, mada je po spoljašnjosti obučena u prijatan izgled dobra[3].“
A kako stoje stvari u odnosu na jedan od stubova duhovnog života – ispovest? Evo kako je o tome rasuđivao iskusni duhovnik, svjatejši patrijarh moskovski Aleksej II i upozoravao: „Postoji i druga krajnost, karakteristična pre svega za duhovništvo u manastirima. Čoveku koji je došao na ispovest sugerišu da mora da se seti i ispovedi svaki do najsitnijih detalja. I ne samo greh, već i pomisao. Rezultat je žalostan: čovek odlazi sa ispovesti, oseća sebe neisceljenim, a ponekada i upada u potpuno očajanje, bivajući svestan činjenice da nije moguće da se seti apsolutno svega. Takvi duhovnici bi trebalo da se prisete prvobitnog prednaznačenja Tajne ispovesti. Ovde se ne traži velika premudrost, potrebno je samo da se otvori Trebnik i pogledaju pitanja koja se postavljaju čoveku koji se kaje. Na početku su Tajni ispovesti pribegavali u situacijama kada je čovek učinio smrtni greh kroz koji je otpadao od Crkve. Što se tiče grehovnih želja, učinjenih u mislima (borba sa pomislima), one su se obično otkrivale na ispovedanju pomislu koje se vršilo u manastirima. Međutim, ispovedanje pomisli nije bilo povezano sa Tajnom ispovesti. Nju je primao starac, koji nekada nije imao ni svešteni čin. Pritom je on davao pouke i naravno nije čitao razrešnu molitvu, pošto je u pitanju bila beseda.[4] … Ispovest se često pretvara u mehaničko, formalno nabrajanje grehova: ‘razdražujem se, osuđujem, malo se molim’, itd. Nabrajanje ovih grehova može da bude beskonačno. Mnogobrojne brošure sa nabrajanjem najčudnijih grehova, koje su izdane bez bilo čijeg blagoslova, izuzetno pomažu širenju slične prakse. Čoveku se sugeriše da je glavno – da nabroji sve grehe i da ništa ne zaboravi, a ne da promeni svoj život, da se pokaje i da se izmeni. I eto, hrišćanin koji je jednom stao na ovaj ‘spasavajući’ put, celog svog života će sa besprekornom preciznošću nabrajati na svakoj ispovesti svoje svakodnevne grehe kao da su oni njegova najveća riznica na svetu. Sveštenik je dužan da kod svojih parohijana razvije pravoslavni sistem vrednosti, da bi oni mogli da shvate šta u ovom životu ima prvostepeni značaj, a šta vodi do usitnjavanja ljudske ličnosti i krajnje izvitoperenim oblicima duhovnog života. Ako toga nema, ispovest često postaje prinudna i zamarajuća formalnost, kako za sveštenika tako i za osobu koja se kaje. Takva ispovest može da rodi osećanje očaja i nemoći zato što se neprestano ponavljaju jedni i isti gresi.“[5]
Kakav je onda ispravan stav i pogled na naše svakodnevne padove i klizanja? Šta treba da radimo kao ljudi koji žive u svetu? Sveti Jovan Zlatoust: „Nije moguće, čak ako se hiljadu puta budemo čuvali da ne budemo krivi za mnoge i različite pogreške: da li smo nešto neumesno rekli ili slušali isprazne razgovore, da li smo imali neprikladnu pomisao ili smo gledali na drugog sa neuzdržanjem, ili smo uzalud i isprazno izgubili vreme bez ikakvog smisla. Zato svako veče treba da izmolimo oproštaj od Boga za sve to i da pribegavamo i prizivamo Božije čovekoljublje.“[6]
Patrijarh jerusalimski Dositej II Notara nas uverava da takva vrsta svakodnevnih grehovnih spoticanja „ne izgoni Boga iz čoveka i ne sprečava ljubav prema Bogu; ne čini onoga ko ih učini krivcem za sve grehe. Jer to potiče od ljudske nemoći, a ne od nečiste volje. Ona se ne računa ni u šta, uništava svakodnevnom molitvom vernih… Nepravilno bi bilo govoriti da se ne-smrtni gresi kažnjavaju nakon smrti. Jer tada bi svi potpali pod kaznu i niko nakon smrti ne bi otišao na nebesa.“[7]
Monasi imaju svoja pravila, svoj poredak po kome žive i to je normalna i prirodna stvar. Za njih. Mi hrišćani koji živimo u svetu smo u problemu ako pokušavamo da spojimo dva različita načina života, ako pokušavamo da živimo podvigom koji jednostavno nije naš nivo… Prosto je iznad naših snaga, ne treba ni da pokušavamo da oponašamo njih jer ne živimo tako. Po dubokom zapažanju svetog Ignjatija Brjančaninova: „Monaška delanja, kada ih započnu mirjani, sama propadaju i donose duševnu propast svojim delatnicima.“[8]
Hajde da se prisetimo našeg junaka sa početka. Šta mislite, da li bi istrajao sa vežbanjem i zdravom ishranom da je, umesto što je pokušavao slepo da kopira programe naprednih bodibildera sa interneta, probao da radi vežbe za koje je zapravo sposoban – sklekove, zgibove, čučnjeve, iskorake, trbušnjake? Istina je, ove vežbe ne izgledaju atraktivno ako se posmatra sa strane, ali ako neko bude istrajan sa njima, isto tako mogu da izgrade zdravo telo. Zar nije bilo bolje da je naš vežbač krenuo sa „slabijim“ vežbama, da je napredovao sporo ali sigurno. Kakva mu je korist bila od toga što je pomislio da može da bude kao Arnold Švarceneger ili Li Hejni samo zato što je pokušao da trenira kao i oni, pa se vrlo brzo slomio i odustao od bilo kakvog treninga?
Da li vidite ovde neke paralele sa duhovnim životom?
Smireno i realno mišljenje o sebi, umesto pokušaja da se živi iznad svojih snaga, nikada neće naštetiti, nikada neće izneveriti. Završio bih rečima svetog hrišćanina koji je živeo u svetu, Nikole Kavasile: „niko ne može reći da je ista vrlina potrebna onima koji imaju kakvu javnu službu i onima koji povučeno žive i delaju. Niko ne može reći da su iste vrline onih koji, primivši banju krštenja, ništa nisu Bogu zavetovali i onih koji žive monaškim životom, koji su izabrali devstvenost i nesticanje dobara, te ne samo da nisu gospodari nekog poseda, nego ni sebe samih.[9]“
Stanoje Stanković
Photo by Victor Freitas on Unsplash
[1] https://svetosavlje.org/lestvica/4
[2] https://svetosavlje.org/glas-iz-vecnosti-pisma-monasima-i-mirjanima-o-spasenju-duse/5/#11
[3] https://svetosavlje.org/glas-iz-vecnosti-pisma-monasima-i-mirjanima-o-spasenju-duse/5/#04
[4] https://sppsobor.by/bractva/vilna/publish/ruscalendar/7226/2
[5] https://www.patriarchia.ru/db/text/173887.html
[6] https://azbyka.ru/otechnik/Ioann_Zlatoust/oglasitelnye-gomilii
[8] https://svetosavlje.org/glas-iz-vecnosti-pisma-monasima-i-mirjanima-o-spasenju-duse/5/#09
