Evo jednog iskustva verujuće hrišćanke koja je svesna svojih psiholoških nemoći i pokušava hrabro da radi na sebi. U ovom psihološkom (duševnom) radu na sebi došla je do veoma značajnih uvida (zaključaka) i o duhovnom životu između ostalog.
*
Nedavno sam pročitala tekst na pravoslavnom portalu sa rečima namesnika sveto Uspenjskog Pskovo-Pečerskog manastira, arhimandrita Tihona (sadašnjeg mitropolita Tihona Ševkunova):
„Karakteristična crta savremenog asketizma je trpljenje. Ono je oduvek bilo potrebno, ali su ranije više trpeli okolnosti, a sada više trpe sebe same.“
Slažem se sa ocem Tihonom – istrpeti sebe je uopšte govoreći, najteži, ponekada praktično nemogući zadatak. Ja ponekada jako nerviram sebe. Ja tako želim da u sopstvenim očima budem uspešna, predivna, dobra, puna ljubavi. Međutim, potrebno je da samo pogledam na sebe nepristrasno, bez iluzija – i tada počinje. Užas i odvratnost prema onome kakva sam ja zapravo. Pokušavam da odgovaram svom idealu, ali mi ne polazi za rukom. I tada želim da pobegnem od sebe i jako žalim što je tako nešto nemoguće.
Najveći problem savremenih ljudi je u tome da mi u sujeti svakodnevice ne uspevamo da postanemo svesni kakvi smo mi sami, da shvatimo naše realne snage i mogućnosti. Čovek se danas nalazi pod tolikim teretom obaveza, zahteva, da on već ne oseća čijim životom zapravo živi. Jako važan i složen trenutak u samopoznanju predstavlja hrabrost da prihvatiš sebe onakvim kakvim jesi, ne zaustavljajući se pritom na putu ka Bogu. Jer to je, verujem, smirenje?
Čini mi se da jedinstveni razlog zbog koga je moguće smiriti se sa svojom ništavnošću – ljubav Božija prema meni lično. Ova ljubav prevazilazi svaki razum, neshvatljiva je i neverovatna.
Gospod me vidi onakvom kakva jesam, On me poznaje bolje od svih. Bog vidi koliko sam ja daleko od Njegovog obraza i pritom se ne okreće od mene, ne ostavlja me, već me voli kao i ranije.
Mislim da je jako važan deo duhovnog života – steći istinsku ljubav prema sebi: kao prema ikoni Božijoj, jedinstvenoj i neponovljivoj.
KOMENTARI