Postoji uverenje koje se među verujućim ljudima stalno ponavlja, gotovo kao aksiom: da je ljubav prema sebi greh, ili bar nešto sumnjivo, nešto što automatski potpada pod kategoriju „samoljublje, egoizam, sebičnost“. Međutim, ako malo dublje pogledamo, otkrivamo nešto neobično – nemoguće je da volimo bližnjeg, a da mrzimo sebe. To nisu dva odvojena sveta koji nekako postoje jedan pored drugog, slučajno bliska. U pitanju je isti izvor, ista sposobnost, usmerena čas na drugog, čas na nas same.
Psihoterapeut i verujuća hrišćanka, Marina Filonik je na jednom predavanju namenjenom upravo verujućim ljudima, iznela misao koju sam zapamtio jer mi je čini mi se, tačna i važna: način na koji se odnosimo prema sebi direktno određuje i to kako stupamo u odnos s drugim ljudima, i to kako gradimo odnos s Bogom. Ja, drugi (bližnji), Bog – ovo troje nije međusobno razdvojeno. To je, u nekom dubljem smislu, jedna te ista stvar posmatrana iz tri ugla.
U osnovi gotovo svih problema o kojima ćemo govoriti stoji jedna ista unutrašnja konstrukcija: postoji nešto u nama što procenjuje, a postoji nešto u nama što biva procenjivano. Ovo važi za samokritiku – postoji „ja“ koji me osuđuje i „ja“ koji sam osuđen. Isto važi i za osuđivanje drugih – postoji onaj ko osuđuje i onaj ko je, u mojim očima, kriv. Odnosi se čak i na neurotsku krivicu – postoji onaj ko me optužuje iznutra i onaj ko se, bespomoćno, brani.
Radi se o tome da tri različita fenomena – samokritika, osuđivanje bližnjeg, neurotska krivica – izviru iz istog korena. To nisu tri odvojena problema, već isti unutrašnji mehanizam koji se ispoljava na tri različita načina, prema tome na koga trenutno usmerimo tog unutrašnjeg sudiju. Činjenica je da se dečija psiha razvija isključivo u odnosu – pre svega kroz emocionalnu reakciju majke ili onog ko ga odgaja. Malo dete nema drugog načina da sazna ko je, da li je ono što oseća i radi dobro ili loše, osim kroz tu reakciju: da li je to osmeh, zadovoljstvo, briga – ili, s druge strane, ljutnja, ravnodušnost, hladnoća. Za maleno dete, reakcija majke jeste reakcija čitavog sveta.
Otuda potiče nešto fundamentalno, nešto bez čega, čini se, teško da može da raste zdrava duša: osećanje da sam vredan i važan jednostavno zato što postojim, nezavisno od onoga što činim. Ne zato što sam pametan, poslušan, uspešan – nego zato što sam, jednostavno, njihovo dete.
Ovo je bezuslovno prihvatanje i upravo deficit ovog veoma važnog, a toliko retkog, bezuslovnog prihvatanja predstavlja skriveni koren gotovo svih problema o kojima ovde govorimo: niske samoprocene, nevrotičke krivice, osuđivanja drugih, preosetljivosti na kritiku.
Ovo nije poziv da optužimo svoje roditelje – pošto gotovo svako od nas u nekoj meri nosi taj deficit, jer gotovo nijedan roditelj nije u stanju da pruži potpuno, uvek, bezuslovno prihvatanje. Ovo je pre poziv, posebno roditeljima, da upamte koliko je važno da dete dobije poruku: ti si vredan nezavisno od onoga što upravo radiš. To ne znači da postupak ne treba da bude ispravljen ili podvrgnut kritici – znači samo da postupak i osoba nisu isto. Isto važi, uzgred, i u našem odnosu s Bogom: beskonačno smo voljeni i dragoceni, ali to ne znači da ne grešimo. To je, jednostavno, drugo pitanje.
Prema Marini Filonik, niska i visoka samoprocena (mišljenje o sebi) ne predstavljaju suprotstavljene stvari. U pitanju su „dve strane istog novčića“. Iza svakog niskog mišljenja o sebi: „užasan sam, ništa mi ne polazi za rukom“ – krije se, ako malo bolje pogledamo, skriven zahtev za veličinom: „trebalo bi da budem najbolji od svih, a pošto nisam, to znači da sam užasan“. Iza perfekcionizma, iza nemoguće visokih unutrašnjih letvica, stoji istovetna logika: čovek koji sebe doživljava kao potpuno bezvrednog istovremeno, negde duboko, veruje da zapravo može, treba, mora da bude izuzetan.
Mislim da je ovde dobro mesto da zastanemo i uporedimo ovo sa onim što se u duhovnoj literaturi naziva smirenjem. Pravi, zreli osećaj sopstvene nemoći znači da priznajem svoju meru, svoju ograničenost, svoju nemoć — i mirno prihvatam tu činjenicu. Neurotično nisko mišljenje o sopstvenoj vrednosti, nasuprot tome, uvek ima u sebi očaj: „kako je užasno što sam mali, nedovoljan, nesposoban“. Ovo osećanje pokazuje da se iza navodnog smirenja često nalazi prikriveni zahtev za veličinom. Otuda se javlja onaj fenomen koji svi znamo, kada se u crkvenoj sredini utrnulost, beživotnost, ugašena volja naziva „smirenjem“ — a zapravo je to samo iscrpljenost, naučena bespomoćnost, običan neurotični zamor obučen u duhovnu terminologiju.
Marina Filonik navodi dobar primer koji nam može približiti šta znači bezuslovno prihvatanje. Naime, kada majka uzme novorođeno dete u porodilištu, babice u porodilištu, u svom naručju ga ne procenjuje. Ne gledaju boju kože, oblik glave, razmišljaju o tome šta će jednom to dete postati. Ono je beskrajno dragoceno samim tim što postoji, što diše, što je živo. Tu nema ocenjivanja. Tu je čista radost.
A upravo tu čistu radost, tu bezuslovnu vrednost koju je trebalo da nosimo u sebi od prvog dana, najčešće vrlo rano izgubimo iz vida. Ta radost biva zamenjena neprestanim (samo)merenjem: da li sam dovoljno dobar, dovoljno uspešan, dovoljno u pravu. Marina to razdvaja terminološki — samoprocena uvek meri, uvek upoređuje; samovrednost je bezuslovna, data unapred, nezavisna od postignuća.
Drugi pravoslavni psiholog, Olga Krasnjikova je ima jako lepo i duboko zapažanje „samovrednost je bezuslovna vrednost žive duše koju je stvorio Bog, nešto što ne treba zaslužiti niti postići — dato je izvorno“.
Meni se čini da se upravo u tome nalazi ono što treba da imamo na umu kada govorimo o sebi kao o deci Božijoj. Samim tim što postojimo znači da smo vredni u očima Božijim. Kao što novorođenče i malo dete ne moraju da čine ništa da bi bili voljeni – naravno govorim o psihički zdravim roditeljima. Ako nam to bude pokretač duhovnog života, a ne samo neprestano iščekivanje „kazne“ koja će stići jer smo se još jednom okliznuli i učinili greh – mislim da će nam to doneti mnogo više radosti i lakoće u životu.
Za ovo je potreban duhovni trud i napor, ali je itekako vredno toga. Potrebno je da uložimo napor i da čujemo glas istinske, tihe ljubavi, glas koji nas ne osuđuje, nego podiže — mnogo je tiši, lakše ga propustimo, lakše nam umakne. A nismo ni navikli da ga čujemo, pored sve one glasne, nekada i zaglušujuće samokritične buke. Kako doći do toga da čujemo taj glas? Mitropolit Antonije Suroški, pričajući o jednoj starici koja se žalila da ne ume da se moli, dao joj je naizgled neobičan savet: sedi, pleti i samo budi tamo, u tišini, pred Bogom — možda će On progovoriti prvi. Ponekad je upravo to, tišina u Njegovom prisustvu, najiskrenija molitva koju umemo da prinesemo.
Kako napraviti realni korak ka ovom stanju?
Postoji nešto što je veoma važno da shvatimo – dok zaista, celim svojim bićem ne shvatimo da smo nemoćni da nešto izmenimo sami, prava promena ne može da se dogodi. Ovo, da tako kažem, „priznanje“ svoje nemoći i jeste definicija smirenja. Sveti Nikolaj Ohridski je pisao u „Rajskoj piramidi“: „Niščeta ljudska nije neki dar, koji se dobija spolja već stvarno stanje, koje treba samo saznati… Ko je uvideo, da u svome ništavilu ne može ništa bez Božije pomoći, taj dobro zida prvi sprat rajske piramide. Bez mene ne možete činiti ništa, rekao je Bog“[1].
Isto ovo možemo da primenimo i na našu duhovnu „borbu“ sa osuđivanjem, samokritikom, neurotičnom krivicom: dvadeset godina pokušavamo da ih iskorenimo sopstvenom snagom i ne uspevamo, jer snaga koju ulažemo dolazi upravo iz istog onog iskrivljenog mesta iz koga problem i izvire.
Prava molitva ovde možda i ne počinje rečima „pomozi mi da budem bolji“, nego nečim mnogo iskrenijim: „Gospode, evo ti mog unutrašnjeg sudije, evo ti mog straha, evo ti moje praznine koja ne ume da se ispuni — uzmi na sebe ono što ja sam, godinama, uzalud pokušavao da popravim sâm.“
Upravo tu leži početak onoga što svetitelj Nikolaj zove smirenjem – ne u samoponižavanju, nego u iskrenom priznanju, dubokom osvešćivanju sopstvene nemoći pred Onim Koji nas voli i pored toga što smo toliko nemoćni.
I šta onda znači „voleti sebe“? Voleti sebe nema nikakve veze s gordošću, niti sa uverenjem da smo bolji od drugih. Ima veze s nečim mnogo skromnijim: da probamo, da pokušamo da sebe makar malo pogledamo onim istim pogledom kojim nas, verujem, gleda i Bog — pogledom koji ne meri, ne poredi, ne osuđuje, nego jednostavno vidi živu dušu, Njemu vrednu i dragocenu. I da iako možda u ovom trenutku tako ne doživljavamo sebe, da nam bude važno to kako nas doživljava Onaj Koji se nas radi razapeo i postradao.
Osoba koja tako nauči da gleda na sebe, lakše će naučiti i da tako gleda na druge. A ko tako gleda na druge, bliži je Bogu nego što i sam možda misli.
Stanoje Stanković
[1] https://svetosavlje.org/rajska-piramida/
Foto: PublicDomainPictures / Pixabay
