Na naš odnos prema Bogu utiče mnogo stvari. Ali teško da se nešto može meriti sa tim kakav je bio naš odnos sa roditeljima. Njihov uticaj je, u ovom pogledu, nesumnjivo najsnažniji.
Ponekad je taj uticaj direktan, i mi podsvesno čekamo od Boga onu „reakciju“ na koju smo navikli u detinjstvu od svojih otaca ili majki. Nadamo se Njemu, verujemo Mu, volimo Ga isto onako kako smo se nadali, verovali, voleli kad smo bili deca – ili, naprotiv, ne nadamo se, ne verujemo, ne volimo, ako nas tome nisu naučili, ili su nas naučili nečemu potpuno drugačijem. Čekamo kaznu, uvlačeći glavu među ramena, ili se, šta god da smo zgrešili, uzdamo u milostivo oproštenje. Uvereni smo da se nikada nećemo razumeti, ili, naprotiv, znamo da ćemo razumevanje uvek naći. Bojimo se susreta s Njim ili Mu s radošću idemo u susret. Pokušavamo da se sakrijemo, a ako ne uspemo, onda da se opravdamo; ili, pak, ni ne pomišljamo da se krijemo, i spremno otkrivamo sve što nam je na srcu.
Ponekad se dešava i obrnuto, (mada ne toliko često) – čovek ide putem suprotnim iskustvu: veruje da ako u detinjstvu nije bio voljen, razumljen, oprošćen, ako mu nije posvećivana pažnja, Gospod toga neće biti lišen. Zato što je On – Gospod. I zato što je kod ljudi ljubavi uvek ponekad nedostajalo, a On Sam jeste ljubav.
Ako se zagledamo u sebe, obavezno ćemo uočiti tu vezu, obavezno ćemo raspoznati taj uticaj – uticaj jednih odnosa na druge. Možemo da shvatimo kakve je prirode taj uticaj. Naravno, uz svesnost i rad na tome ćemo biti u stanju da shvatimo kako da naš odnos prema Bogu učinimo slobodnim, tako da na njega ne utiče ništa sa strane, da taj odnos bude kakav zaista treba da bude. Suštinski kvalitet našeg odnosa prema Bogu je odgovor na Njegovu ljubav i želja da u toj ljubavi živimo.
Psihologija nam, s druge strane, daje precizan naučni okvir za isti fenomen koji se zove stil privrženosti (attachment style). Pokazalo se da je, još od kolevke, dečiji mozak oblikovan odnosom sa osobama koji su o njemu brinuli. U odnosu na prirodu tog odnosa i njegov kvalitet, (to jest, kako smo se kao dete osećali u odnosu sa osobama koje su nam predstavljale ceo svet i od kojih smo zavisili) gradili smo u sebi, korak po korak, kroz hiljade i hiljade interakcija, odgovor na pitanje da li je svet siguran, da li su ljudi pouzdani, da li su ishodi predvidivi. Deca bez sigurne privrženosti, baš kao i odrasli, teško regulišu sopstvena osećanja, teško se osećaju sigurnim u odnosima i to prenose dalje – uključujući, nimalo slučajno, na svoj odnos sa Bogom, Koga mnogi nesvesno doživljavaju onako kako su doživljavali osobe koji su ih podizali. Dobra vest je da, baš kao što se ovakav „temelj poverenja“ formirao u detinjstvu, kroz iskustvo, tako se i kasnije, kroz novo iskustvo, može izgrađivati drugačije.
Nov, zdrav odnos – sa drugim ljudima, ili sa Bogom – ne dolazi preko noći, nego kroz ponavljano, strpljivo iskustvo sigurnosti, u kome se, korak po korak, učimo da naše poverenje prema drugome neće biti izigrano.
Hajde da budemo iskreni prema sebi i da radi nas samih pre svega, prepoznamo: koliko naš odnos s roditeljima i dalje, nevidljivo, određuje naš odnos s Bogom. I da shvatimo da nam tu vezu ne treba zauvek da trpimo kao neku sudbinu. Možemo da je prekinemo, možemo ponovo iz početka da naučimo i osetimo Bog nije nalik na one koji nas nisu umeli voleti onako kako smo to zasluživali.
On je Otac koji nas čeka raširenih ruku i jedino je važno da, kad to shvatimo, stvarno uđemo u odnos s Njim.
Stanoje Stanković
Foto: Michael Knoll from Pixabay
