У наставку можете прочитати сведочанство човека на кога је веома утицао један од догађаја из детињства. Свештеник Александар Гаврилов кога помиње у свом сведочанству има и психолошко образовање и велико искуство у пружању подршке људима који су много тога прошли. Надам се да ћете имати користи од овог сведочења, можда пронађете нешто заједничко са искуством човека који је ово поделио, тему за размишљање и интроспекцију.
*
Уводно објашњење оца Александра: Како је насиље у детињство сломило Едуардов живот и шта му је помогло да се опорави? Едуарда сам упознао у фази када је одбацио наркотике. Дошао је изгубљен мени у храм Иконе Мајке Божије „Чаша која се не испија“. Коју професију да изабере? У ком граду да живи? Са којом женом? Говорио је да живи чудним животом, као да није његов.
„Поздрав свима, зовем се Едуард. Када сам дошао до оца Александра, моје стање је било, како то зову, емоционално дно. Иако сам споља водио пристојно уређен живот. Осећао сам страшан бол са којим сам живео практично цео свој живот. Много страха и кривице, много неодређености. Као млад сам користио наркотике, затим сам успео да их одбацим, схватајући да ми више не пружају олакшање, а да су преда мном тешки наркотици. Осећао сам да не волим никога, да могу само да имитирам љубав. Познаница ме је посаветовала да дођем у овај храм, рекавши: „чини ми се да треба да будеш тамо“. Отишао сам.
Отац Александар ми је објаснио ово моје изгубљено стање и посаветовао ми да прођем програм 12 корака. Рекао да ће ми помоћи да се разаберем са собом. Почео сам да одлазим на различите групе и ево шта сам схватио.
Иако моји родитељи нису били алкохоличари, били су ми блиски проблеми људи који су одрасли у алкохоличарским породицама. Имао сам 48 година, али сам изнутра остао дете. Дошао сам до кључног тренутка у мом детињству, када се догодио слом моје личности.
Добили смо задатак да пишемо о три ситуације из детињства, најболније. Сетио сам се ситуације, имао сам седам година, мајка ме је веома сурово претукла. Отерала ме у ћошак и тукла вијачом за прескакање, није могла да се заустави, као да је имала помрачење свести. Гледао сам у њене стаклене очи и у неком тренутку сам у свом уму седмогодишњака помислио да је то крај. Она ће ме убити. Једноставно није у стању да се заустави. Страх је ушао у моју душу.
У том тренутку су ме сломили, као што се ваза разбије о камени под. Моја личност се изменила, почео сам да се бојим да будем свој. Почео сам да се прилагођавам мајци, да јој угађам, да хватам и примећујем њена расположења. Да не би бих био претучен поново био сам спреман да се одрекнем себе.
Са седамнаест година сам завршио школу у свом граду, прешао у Петроград на даље школовање, али се ништа није променило, вратило као раније. Ја сам био сломљен човек. Могао сам да се снађем на грађевини са радницима, умео сам да разговарам са припадницима интелигенције и притом – губио себе. Тако сам живео од своје 7 до 47 године, све док нисам дошао оцу Александру.
Прорађивање детињства са љубављу према себи, без оптуживања мајке, извукла ме је из тог бола, из страха, из кривице за све на овом свету.
Постао сам способан да погледам на себе као на дете Божије. Нико ми у животу није упућивао речи подршке! Нико ме није тешио. Нико због мене није био поносан. Нико ми није био предан. Као 48-годишњи човек сам ридао схватајући ово. И захваљујући љубави Божијој, успео сам да изађем из овог бола.
Почео сам да проналазим себе. Коначно сам схватио којом ћу се професијом бавити. Престао сам да се бојим жена, почео сам им верујем. Сусрео сам жене са којима сам заједно долазио на групну терапију, стицао поверење. На парохији код оца Александра сам почео да се подижем из пепела.
Овде су људи са којима говорим на истом језику, који такође стреме да подигну себе, излече и уопште говоре на језику искрености. Хвала свима!“
КОМЕНТАРИ