Савремени хришћанин осећа велику борбу са блудом који је данас распрострањен. За утеху може да послужи чињеница да су и Светитељи осећали ову борбу, да нисмо сами у томе. И што још више може да нас радује, они могу да нас науче и како да се правилно боримо са овом страшћу. По речима светог Јована Лествичника: „Немој ни помислити да разлозима и противразлозима (аргументима) потучеш демона блуда, јер он увек може доказивати да је у праву, пошто се по природи бори с нама“. Овде доносимо два сведочанства из Житија светих о њиховој борби са овом страшћу. Прочитајте о борби светог мученика Хрисанта и преподобног Конона.
Ево примера огромног напора од стране светог Хрисанта:
„Када за то дознаше укућани и рођаци, они предложише оцу Хрисантовом ово: Ако хоћеш да сина одвратиш од хришћанске мисли, ти онда учини да он живи у раскоши и сластима; и ожени га неком лепом и паметном девојком, па кад се осети мужем, он ће заборавити на хришћанство. А тамницу, и окове, и глад, којима га ти мучиш, хришћани сматрају за славу и дику, а не за муку. Чувши то, Полемије нареди да се спреми засебна врло светла палата, њени зидови украсе скупоценим сликама, и постави раскошна постеља. И припреми све што је потребно за весеље и уживање. Онда изведе сина из мрачног затвора, одену га у златоткану одећу, и уведе у ту палату. Затим међу својим робињама изабере најлепше девојке, обуче их раскошно и украси накитима, па их затвори у тој палати са сином. Но претходно им под претњом заповеди, да се на све могуће начине потруде да Хрисанта наведу на телесну сладострасну љубав а одврате од Христа. И приређиваху се у палати гозбе уз најлепша јела и најбоља пића; девојке пред светим Хрисантом јеђаху, пијаху, весељаху се, играху, певаху разблудне песме, говораху бестидне речи, и употребљаваху сва саблажњива средства да би младићеву душу навеле на блуд и телесне сласти. А млади Хрисант усред свих тих саблазни, усред свих тих замки држаше се, не младићски него мушки и јуначки, и остаде неуловљив. И у таквој борби Христов војник се показиваше непобедив; укусних јела и дивних напитака он се не дотицаше; на девојке гледаше као на аспиде, и од њихових додира се опрезно чуваше као од додира змије; а непрестано се мољаше. И кад га је сан савлађивао, он би легао на голу земљу. Заводљиве и безобразне речи девојака сматрао је као стреле, које је одбијао од себе штитом вере, и вапијао к Богу говорећи: Господе, дигни се мени у помоћ! Реци души мојој: ја сам спасење твоје (Пс, 34, 2. 3). Ко може напад овај, што ђаво подиже на ме, савладати, ако га не савлада и не победи десница Твоја? Вара се ко мисли да може својом силом телесној страсти одолети и чистоту сачувати, ако кише Твога милосрђа не погасе телесне пожаре. Душа није у стању да достигне у дворове Твоје, ако је Ти сам не одведеш тамо. А телесна сласт је неки звер опаки, који се скрива у пустињи животне таштине, да би прождирао душе. Ко избегне његове чељусти, треба од све душе да узнесе благодарност Теби Богу Спаситељу своме. Јер од такве пропасти Ти нас спасаваш. Тако се и блажени угодник твој Јосиф Твојом помоћи ишчупа из руку блуднице, као из чељусти неукротиве звери.[1]
А ево још једног примера из живота преподобног Конона:
„Конон, преподобни отац наш, родом беше из Киликије. Још као врло млад постаде монах у манастиру, званом Пентукла, близу Јордана. Би рукоположен и за презвитера, и достиже врхунац подвижништва. А тадашњи архиепископ јерусалимски Петар, сазнавши за његово чудесно подвизивање, одреди га да крштава све који долазе у Јордан. И он их помазиваше светим јелејем и крштаваше. А пошто је требало да и жене крштава, било му је зазорно као човеку, и зажеле да се удаљи од киновије. И како му ова помисао да се удаљи долазила често, јави му се блажени Јован Крститељ и Претеча, говорећи му: Остани, и ја ћу ти помоћи у борби са искушењима. Једног дана дође нека девојка из Персије да се крсти. Она је била тако изванредно лепа, да светитељ није могао да је миропомаже нагу. И остаде девојка два дана немиропомазана и некрштена. Чувши за то, архиепископ се зачуди старчевој саблазни, и хтеде да одреди неку достојну жену да миропомазује и да крштава жене. Али, то је било немогуће, пошто је место било пусто, а и због других околности. Но старац оде, рекавши: Нe могу више да останем на овом месту. Тада га срете изван киновије чесни Претеча. и рече му благо: Врати се у свој манастир, и ја ћу те ослободити од искушења. А ава Конон му љутито одговори: Веруј ми нећу да се вратим, пошто си ми често обећавао да ме ослободиш, па ништа ниси учинио. Тада га заустави божанствени Претеча, и осени му чесним крсним знаком доњи део тела, и рече: Веруј ми, аво Кононе, ја сам желео да ти добијеш награду за борбу са искушењима. Но, сада се врати у манастир, и више не сумњај поводом овога. – И старац се поврати у киновију, и сутрадан миропомаза и крсти девојку Персијанку, не приметивши да је жена.[2]
Дакле, видимо јасно да су се Светитељи борили са страшћу блуда из све снаге, али да су се исто тако свом душом уздали у Бога и од Њега очекивали помоћ. Како то конкретно изгледа, какве савете они дају, прочитајте наредне недеље.
Ако желите да се дубље упознате са својом вером, са Светим Писмом, прикључите се библијским беседама.
[1] https://svetosavlje.org/zitija-svetih-4/20/
[2] https://svetosavlje.org/zitija-svetih-3/20/
КОМЕНТАРИ