Da li poznajete nekoga ko čeka pohvalu kao da čeka da udahne nakon dugog vremena bez daha? Neko ko se kada dobije jednu jedinu kritiku među deset komplimenata, ceo ostatak dana vrti upravo oko te jedne rečenice? Možda ste to i vi sami. Ako jeste, nemojte odmah sebe da osuđujete – mnogo je važnije pogledati u potencijalne uzroke za tako nešto. I šta nam Pismo govori o tome čije mišljenje treba da nam bude najvažnije.
Osoba kojoj je veoma stalno do tuđeg mišljenja može prema drugima da gaji poštovanje, ljubav, da ih gleda „odozdo na gore“. Ili, suprotno tome, može da ih kritikuje, da izražava nezadovoljstvo, da ih veoma malo vrednuje. Ali opet, isto tako veoma zavisi od pohvale, osude ili čak ravnodušnosti drugih. Zašto je to tako? Zato što u temelju ove zavisnosti ne leži odnos prema drugim ljudima, nego odnos prema samo jednoj osobi – prema sebi.
Dok god se zavisna osoba ne odluči da poveruje da je važna i vredna sama po sebi, a ne zato što je neko tako procenio, neće biti u stanju da se oslobodi ove zavisnosti. I dalje će pravo i moć da je sudi i procenjuje prepuštati – kome god.
„Konstruktori“ ove zavisnosti su roditelji koji stalno traže da dete „zasluži“ njihovu ljubav – dobrim ocenama, lepim ponašanjem, uspesima u školi i sportu, pomoći u kući, izgledom, poslušnošću. Ili opet, suprotno ovome, roditelji koji ništa ne traže, ali hronično uskraćuju pažnju, toplinu, ljubav, gradeći tako u detetu uverenje: „ja nisam važan“, i želju da, po svaku cenu, dobije potvrdu da to nije tako. Potvrdu u vidu pohvale i odobravanja.
Ova zavisnost je posebno teška jer liči na bezdan koji ne može da se napuni ni sa čim. Koliko god pohvala takva osoba dobila, neće biti nikada potpuno zadovoljna, spokojna jer: „a šta ako se sutra, za sat, za minut, nešto promeni?“ Jer tada može ponovo da prestane da bude „dobra“, „potrebna“, uopšte vredna postojanja.
Šta Sveto Pismo kaže o strahu od ljudi? „Strašiv čovek meće sebi zamku; a ko se u Gospoda uzda, biće u visokom zaklonu“ (Prič. 29:25). Zamka je prava reč. Zavisnost od tuđeg mišljenja je duhovna zamka, jer nas neprestano drži zarobljenim u režimu ispita koji se za nas nikada ne završava.
Apostol Pavle govori: „Zar ja sad nastojim da ljude pridobijem ili Boga? Ili tražim ljudima da ugađam? Jer kad bih još ljudima ugađao, ne bih bio sluga Hristov“ (Gal. 1:10). A u Jevanđelju po Jovanu čitamo o onima koji su, iako su verovali u Hrista, ipak ćutali „jer zavoleše više slavu ljudsku nego slavu Božiju“ (Jn. 12:43). Dakle, strah od tuđeg mišljenja nije neka novina modernog doba psihologije – o tome je pisano i pre dve hiljade godina, kao o duhovnoj opasnosti.
Zamislite majku koja strepi šta će komšinica reći za to ako njena deca nisu u svakom trenutku očešljana ili ih vidi sa flekavim farmerkama. Oca koji nagovara sina da izabere neki fakultet ne zato što veruje da je to dobro za sina, nego zato što se boji mišljenja rodbine ako sin upiše nešto „bezveze“. Ili osobu koja u crkvi stoji mirno ne zbog molitve, nego zato što je jedino brine da li neko primećuje da li se krsti na vreme. U svim ovim situacijama, čovek nije realno tu ni za sebe niti za one druge, za njega važne ljude, pa ni za Boga – on je prisutan jedino zamišljenom sudu drugih.
Izlaz iz ove situacije nije u tome da potpuno prestanemo da vodimo računa i brinemo o onome što nam drugi govore – to bi bilo prilično pogrešno i nezdravo. Informaciju koju nam drugi daju možemo da koristimo, ali treba da je filtriramo kroz ono u šta zaista verujemo da je važno, a ne da je primamo kao presudu o našoj vrednosti.
Prema rečima igumana Nektarija Morozova, temelj, najdublji i najpouzdaniji, jeste da ponavljamo sebi, strpljivo i uporno, jednu na izgled jednostavnu, a zapravo veoma, veoma duboku misao: nije niko drugi odlučio da ja treba da postojim, nego Gospod. On mi nije dao samo život, dao mi je mene samog. I ja sam dužan da se prema tom daru odnesem sa poštovanjem, da ga vrednujem onako kako je potrebno. Ako sam važan i vredan Bogu, sa kakvim pravom onda sebi dopuštam da ne budem važan i vredan sebi? Kako mogu da dozvolim sebi takvu zabludu da ljude oko sebe postavim za sudije, gotovo iznad Boga?
Ovo deluje. Samo je neophodno da probamo, još bolje ako to strpljivo ponavljamo ovu duhovnu istinu sebi. Rezultat će se neizostavno pokazati.
Stanoje Stanković
Foto: Snoop_Inc / Pixabay
