Pred vama se nalazi odličan tekst Marine Legostaeve, psihoterapeuta koja u svom radu veliko mesto daje veri u Boga. Tekst govori o veoma važnim stvarima za naš unutrašnji rad na sebi, od sveg srca preporučujem da izdvojite vreme da ga pročitate (možda i par puta).
*
Kako da prihvatimo sebe? Jer, mi smo pravoslavni. A to znači između ostalog i to da smo dužni da detaljno ispitujemo sebe na temu greha. Ako prihvatamo sebe, zar to neće biti isto što i popuštanje svom grehu, svojim strastima? Eto zašto je toliko važno da se ova tema detaljnije razmotri.
Mi se učimo da ljubimo bližnjeg, trudimo se da izgradimo odnose sa Bogom. Reči o tome da prethodno ne zavolevši sebe nećemo biti u stanju da volimo bilo koga, već su postale uobičajene… Međutim, vrlo je verovatno da problem sopstvenog prihvatanja ostaje za mnoge od nas zaista nerazrešiv problem. I on se pokazuje kroz protivrečan, polarni odnos prema sebi.
Sa jedne strane, postoji nezadovoljstvo sobom, odsustvo prihvatanja sebe, ogromna zahtevnost usmerena ka sebi; odsustvo umeća da istrpiš sebe onakvim kakav si sada, upravo u toj konkretnoj situaciji, u tom konkretnom trenutku svog života…
Sa druge strane, tu je naša iznenađujuća osobina da budemo sujetni i da se ponosimo najništavnijim dostignućem, uspehom; tu je neprestano stremljenje da o sebi čujemo nešto lepo i prijatno, stremljenje da na nas obraćaju pažnju, da nas hvale, da nas cene, poštuju…
Na prvi pogled u tome nema ničeg lošeg. Mi želimo da se menjamo. Eto, želimo da budemo bolji, znači tako bi trebalo i da bude: zato je kritika na svoj račun neprestana i surova… Važna je i „povratna informacija“, to jest, mišljenje drugih o nama… Međutim, u takvom prilazu postoje određene zamke ili podvodno kamenje za koje treba da znamo. I upravo ono kvari svu sliku i truje čoveku život. I ne samo da truje, već i usporava, ne dozvoljava nam da se krećemo napred.
Često se kod pravoslavne osobe formira određena idealna slika o sebi – dobra, pravilna, uspešna u svom duhovnom razvoju, možda i prosto, uspešna u životu. I posledično postoji stremljenje da se odgovara toj slici. Zaista, prilazeći veri, u nekom trenutku smo postali svesni da smo jedan deo svog života živeli bez Boga, da smo živeli nepravilno. I razumljivo je da želimo da što pre ispravimo sve i da živimo drugačije. Ali nam iz nekog razloga to ne polazi za rukom. Ne uspeva nam da uvek činimo ono što želimo, ono što smatramo pravilnim. Eto, i apostol Pavle piše: „Dobro, što hoću, ne činim, nego zlo, što neću, ono činim… Ja jadni čovek!“
Šta se dešava? Treba da upamtimo da je za našu promenu potrebno vreme. Ljudska psiha poseduje inerciju. I snaga ove inercije je velika. Naša svest ne može brzo da se preuredi, koliko god mi to želeli. Upravo nas naša gordost, naša sujeta podstiču da očekujemo brzi rezultat. Međutim, tako nešto nije moguće. Da bi promena bila trajna, da bi se izmene dogodile na svim nivoima, potrebno je vreme. U najvećoj meri, ako mislimo na hrišćanski preobražaj ličnosti, za ovaj proces je potreban ceo naš život.
Postoje još i duhovni razlozi za ovo. Što znači da u tome postoji i određeni smisao. Ako bismo brzo dobijali sve što želimo, između ostalog i promene na duhovnom nivou, da li bi to bilo korisno za naše duše? Da li bismo počeli da se gordimo svojim darovima?
Eto zašto naša izmena neće biti brza. Proći putem promena jednako je podvigu. Reč „podvig“ Sveti Oci su tumačili kao „po-kretanje“, to jest, podvig se ne definiše kao poriv, kao voljni napor u smislu nekog pojedinačnog čina. Podvig je upravo lagano, postepeno kretanje ka zacrtanom cilju. Ovo kretanje će neizostavno biti povezano sa iskušenjem „silaska sa puta“. I ako bismo priču o bludnom sinu (Lk. 15 gl.) uzeli kao metaforu, suštinu podviga predstavlja – put nazad.
Međutim, postoji i deo puta koji predstavlja put povratka u „Očev dom“. I to je najteži i najodgovorniji deo puta. Obično svi obraćaju pažnju na onaj deo puta koji je doveo bludnog sina da stanja duhovne gladi. Postoji zabluda da je dovoljno samo dospeti do tačke kada se pojavljuje želja da se živi drugačije i da je time sve rešeno. Međutim, nije tako. Upravo tu sve i počinje. Teškoće se kriju u tome što se od čoveka zahtevaju sasvim druge osobine, drugačije navike da bi prešao put nazad. U pitanju su resursi duhovnog poretka. Jer zahteva se da se pređe put nazad, da se prođe do trenutka kada će susret sa Ocem za nas postati očigledan i nesumnjiv, kada će sve sumnje, zasnovane na našoj malodušnosti ostati iza.
Put ka Bogu nikako ne može da bude brz. Upravo na ovom putu se formira naš odnos sa Njim, snaži naša vera… Upravo ovaj put i predstavlja put unutrašnje transformacije ličnosti – to jest, dinamički proces psihičkih i duhovnih izmena u čoveka.
Na stadijumu pojave namere da se „vrati nazad“, čoveku je važno da zna da je smer puta izabran pravilno. To nam omogućava da se osnažimo u nameri i da sačuvamo motivaciju da nastavimo put u trenucima kada nas budu pobeđivale sumnje. Od nas se zahteva da u svakom slučaju nastavljamo ovaj put, bez obzira na sva iskušenja.
Jedno od iskušenja je i očekivanje brzih rezultata. Tako nešto se ne dešava. Nećemo moći da izbegnemo „regresiju“ (termin u psihoterapiji, koji označava kretanje unazad). Govoreći jezikom svetootačke asketike, čovek ne može da pređe put bez padova. I ovde je najvažnije odustati od očekivanja da se padovi mogu izbeći. Razumevanje ovoga će nam dozvoliti da prestanemo da se bojimo pada. Što znači da ćemo prestati da doživljavamo stanje „regresije“ kao pokazatelj da smo sišli sa puta. Regresija je nešto normalno. On samo predstavlja ponavljanje pređenih lekcija, da tako kažem, pamćenje naučenih lekcija, priziv da budemo svesniji, da razvijemo pažnju ka svom „unutrašnjem čoveku“, da razvijemo toliko neophodne duhovne osobine kao što su smirenje i trpljenje…
Shvatanje karaktera unutrašnje dinamike razvoja ličnosti nam omogućava da ne dozvolimo pomislima uninija (čamotinje) da ovladaju nama. One, ove pomisli će obavezno stremiti da ovladaju našom svešću, da siđemo sa puta, čak i da se odreknemo da idemo njime dalje… Iako u različitim oblicima, one zvuče otprilike ovako: „sve je uzalud, ništa neću uspeti, sve je beskorisno, zašto je kod mene baš sve tako teško? Zašto je kod drugih ljudi drugačija situacija? Život je prošao uzalud, ništa ne može da se ispravi više, kasno je već da se počinje bilo šta…“
Ovde treba podsetiti da Sveti Oci pomislima nazivaju ne samo misli, već i emocionalna stanja koja su neposredno povezana sa ovim mislima. Ovo je veoma važno znati. Radi se o tome da čovek ne može imati misli odvojeno od stanja. Ne slušamo često uzalud frazu da je misao materijalna, da misao poseduje energiju… U nama je sve povezano i sve podleže uticaju. U ovom slučaju, to se tiče misli, osećanja i postupaka.
Svaka misao je uvek ispunjena našom psihičkom energijom. I ako dozvoljavamo gorenavedenim mislima da ojačaju u našoj svesti, one će obavezno dovoditi do uninija (čamotinje). A uninije (čamotinja) je stanje ljudske duše bez Boga. U uniniju (čamotinji) ostajemo sami sa sobom, lišavamo se podrške Božije. Nije slučajno da se stanje uninija (čamotinje) smatra jednim od grehova. Jer upravo tada, hteli mi to ili ne, ropćemo protiv Boga, odričemo veru u Božiji promisao o nama. Mi počinjemo po svome da tumačimo događaje koji se sa nama dešavaju. Ispostavlja se da se dobrovoljno okrećemo od Njega, odričemo se Njegove podrške i brige. A upravo je koren problema u tome što smo u nekom trenutku odustali da istrpimo sebe, umislivši da smo već dužni da budemo drugačiji.
Zaboravljamo da ljudska duša uzrasta prolazeći kroz nevolje, drugim rečima, kroz padove (za našu gordost nema veće žalosti nego da prođemo kroz pad). Zato je za duhovno isceljenje ličnosti pad neophodan. Međutim, ovo ne znači da treba ostati u padu, boraviti u njemu. Ne, neophodno je ustati, ne prepuštajući se osećanju samosažaljenja, dok strast uninija nije zavladala nama. Princip je jednostavan i jasan: „pao si, ustani“. I nikako drugačije. I ako nam pođe za rukom da ovo upamtimo, naučićemo da se spokojnije odnosimo prema svojim „padovima“. To znači da ćemo prihvatati sebe i kao neuspešne, kao one koji čine greške, koji postupaju glupo i nerazumno. Sve je ovo iskustvo. Jer da bismo zaista došli do shvatanja hrišćanstva, do njegovog dubokog, unutrašnjeg razumevanja, moramo da prođemo put „bludnog sina“. Drugim rečima, osuđeni smo na istinsko, opitno poznanje sebe, ljudi i Boga. A to se uvek odvija upravo na ovaj način. Eto zašto je hrišćanski put – put krsta.
Raduje to što u nekom trenutku čovek na najdubljem nivou počinje da bude svestan ovoga. I upravo to i jeste tačka od koje je moguć put sticanja vere, takve vere koja postepeno počinje da nas snaži i pomaže na našem životnom putu. Ne, problema neće biti manje, neće biti manje ni žalosti. Jednostavno će se naš odnos prema njima izmeniti. Strah će otići, uznemirenost, ropot… A to je najvažnije. I zajedno sa tim, izmeniće se i odnos prema sebi. Doći ćemo do shvatanja suštine hrišćanske ljubavi, a između ostalog, to se tiče i ljubavi prema sebi. Takvi pojmovi kao što su ljubav prema sebi, ljubav prema bližnjem, ljubav prema Bogu – sve to ima zajedničku osnovu. I ako nismo u stanju da istrpimo bližnjeg, to na kraju govori o tome da nismo u stanju da mirno i trezveno ponesemo i sopstvene nemoći…
Ispostavlja se da nam je važnije da pred Bogom ne budemo kakvi jesmo; jako nam je važno pre svega da izgledamo, da se pokazujemo. Što znači da pravih odnosa sa Bogom onda nema. Međutim, mi opet i opet nastavljamo da jurimo napred, u svom stremljenju da se pravimo, a ne da budemo. I ništa ne polazi za rukom… Nas zaustavljaju, nas usporavaju. Bogu je važno da prođemo ceo put našeg duhovnog uzrastanja dosledno i postepeno, da se odreknemo nepotrebnih uloga i maski, da naučimo da budemo u kontaktu sa Njim otvorene duše. Dok se ne pređe dovoljan broj lekcija, dok se ne završi celokupan „rad na greškama“, Bog će nas uvek vraćati nazad. Ovo znači da je potrebno sa radošću i smirenjem primati sve lekcije, zahvaljivati Mu za Njegovo strpljenje i ljubav prema nama.
I tada već postepeno dolazimo do veće svesti, do toga da pojmovi kao što su trpljenje, smirenje, vrlina rasuđivanja, za nas nisu više samo termini iz svetootačkih tekstova, već važno i korisno iskustvo. Oslanjajući se na to, mi stičemo sposobnost da već ne tugujemo toliko gorko u svojim padovima.
Možda će nastati trenutak kada ćemo shvatiti smisao reči svetog Luke Vojno-Jaseneckog: „Zavoleo sam stradanje“ (tako se zove jedna od njegovih knjiga). I naravno, ne radi se ovde o mazohističkoj ljubavi prema stradanju… Ono o čemu je govorio prepodobni Serafim Viricki u svojoj knjižici „To od Mene dolazi“, u nekom trenutku našeg života će nam postati jasno, jer će ta znanja odgovarati našem iskustvu. Međutim, za ovo je potrebno vreme. I potrebno je da nastavimo naš put.
Trebalo bi, međutim, da zapamtimo da je život svakog čoveka jedinstven i da je jedna od važnijih razlika u iskustvu savremenog čoveka od iskustva gorepomenutih Svetitelja u tome da u udeo čoveka našeg vremena u velikoj meri dolaze drugačija stradanja. Ja bi ih definisala kao stradanja neurotskog karaktera. Verovatno se svako vreme karakteriše svojim osobenostima, između ostalog i osobenostima hrišćanskog podviga. Međutim, u svakom hrišćanskom putu svakog čoveka, čoveka svih vremena, uvek postoji nešto zajedničko…
Ovaj tekst bih želela da završim rečima da bi bilo dobro da češće razmišljamo o tome na koji način naša gordost i naša sujeta stoje na putu prihvatanja sebe. I ne da samo razmišljamo. Već da svaku takvu situaciju u svom životu razmotrimo pažljivo i iskreno. Možda će nam to pomoći da se prema sebi odnosimo sa većim strpljenjem i sa određenim stepenom hrišćanske ljubavi.
Jer hrišćanstva nema bez ljubavi… Između ostalog i ljubavi prema sebi.
KOMENTARI