Kada pročitamo ovaj stih u Jevanđelju, najčešće pomislimo na čudo koje se tada dogodilo. Ili da nam je vera neophodna da bi nam Bog pomogao u svakodnevnim iskušenjima, tokom teške bolesti ili nekoj drugoj teškoj situaciji u kojoj se nađemo.
Da li biste se iznenadili kada bih vam rekao da ove reči u velikoj meri mogu da se odnose i na naša najdublja uverenja o sebi? To jest, da li verujemo da smo kao stvorenja Božija dobri, vredni ljubavi, pažnje, nečije brige? Ili suprotno tome, duboko u sebi verujemo da smo bezvredna bića koja niko ne voli, koja stalno greše, ništa ne urade kako treba, nikako već da se promene, stalno otežavaju život kako sebi tako i drugima oko sebe.
U odnosu na to kako verujemo, kakva uverenja nosimo u sebi o nama samima – zavisiće i to kako se osećamo, kakva osećanja i misli gajimo u sebi. Kako se odnosimo prema sebi, a posledično i prema ljudima oko sebe. Ova uverenja smo stekli u detinjstvu, ali smo sada, danas, odgovorni da ih menjamo ako vidimo da nam donose patnju, ako vidimo da nisu u skladu sa onim što Gospod misli o nama. Ovaj izbor je Bog ostavio nama na slobodu, jer nas veoma ceni i uvažava dar slobode koji smo dobili od Njega.
Ne radi se ovde o nekakvoj autosugestiji pomoću koje treba da tešimo sebe, lažemo sebe da je drugačije nego što jeste. Naravno da naša uverenja o sebi, našoj sopstvenoj vrednosti treba da budu istinita. Ali, kako ćemo znati da su istinita? Tako što ćemo gledati na to šta Bog misli i oseća prema nama samima. Da li Bog misli da smo vredni prihvatanja, ljubavi, utehe i podrške? Ili misli da smo bezvredna, nekorisna bića, nedostojna bilo kakve ljubavi? Da li se ono što On misli razlikuje od naših misli?
Hajde da vidimo u par primera samo, šta govori Sveto Pismo, šta kažu Svetitelji.
„Bog tako ZAVOLE svet da je Sina svojega Jednorodnoga dao.” (Jn. 3:16)
„Ljubite jedni druge kao što JA VAS LJUBIM.” (Jn. 15:12)
„Kažem vam da će tako biti veća RADOST na nebu zbog jednoga grešnika koji se kaje…” (Lk. 15:7)
„Čoveče! Shvati svoje dostojanstvo. Pogledaj šume i njive, široke reke, bezgranična mora, visoke gore, raskošno drveće, sve zveri i stoku po zemlji, ribe i druga bića koja lutaju morskim dubinama, pogledaj zvezde, mesec, sunce, nebo: sve je to za tebe, sve je to namenjeno da služi tebi. Osim nama vidljivog sveta, postoji još i svet nevidljiv telesnim očima, koji neuporedivo prevazilazi vidljivi. I nevidljivi svet je za čoveka. Kakvo poštovanje je Gospod ukazao (onome koga je stvorio) po obrazu Svome!” (Sveti Ignjatije Brjančaninov)
Evo reči koje je sveti Serafim Viricki pisao od imena Božijeg: „… Da li si kadgod razmišljao, sine, da sve što se dotiče tebe, dotiče se jednovremeno i Mene, jer sve što se tebe dotiče, dotiče se zenice Moga oka. Ti si drag u Mojim očima, bescen i Ja sam te zavoleo… („Gospod govori čoveku“)
Da li bi Gospod stvarao svet, da li bi se odlučio da postane čovek i postrada za nekoga koga ne ceni, prema kome je ravnodušan, kome se uopšte ne raduje već samo čeka neku njegovu grešku ili propust da bi ga kaznio?
Koliko često ove gorepomenute istine iz Svetog Pisma i Predanja promiču mimo naše svesti? Koliko smo umesto toga, brzi (i naviknuti) da poverujemo da ćemo biti kažnjeni zbog naših bezbrojnih grehova, da možemo da naiđemo samo na osudu i odbacivanje umesto ljubavi, prihvatanja i podrške…
Ove reči iz Pisma i Predanja nisu napisane da bi neko postao umišljen, već da shvati, da počne sebe da uverava, čak i ubeđuje, u istinu da je dragocen u očima Božijim. Da shvati kolika je naša istinska vrednost. I da, u skladu sa tim, postepeno krene da menja sebe, svoja uverenja i osećanja. I veoma važno, da počne da se raduje zbog istine da je voljeno dete Božije. Zbog toga što počinje polako to i da oseća.
Razmislite o ovome.
KOMENTARI