Прочитајте расуђивање светог Игњатија Брјанчанинова о нечему што ми људи у Цркви данас олако користимо. Да ли је неко духован чим је у свештеном чину, да ли се књига која говори о Богу самим тим аутоматски рачуна и у духовну литературу?
„Ми се не слажемо са тобом у разумевању неких израза које смо употребили, под једном те истом речју ти разумеш једно, а ја друго. Например под речју: „духован, духовност“, ти разумеш оно што су сви сада прихватили да се подразумева, а таквим схватањем удаљаваш се од смисла, који се за ту реч везује у Светом Писму и списима Светих Отаца. Данас књига, ако је само о питању вере, већ носи име „духовна“. У наше доба, ко је у раси, тај је неоспорно „духован“, ко се влада уздржано и са страхом Божјим, тај је „духован“ у највећој мери! Не учи нас тако Свето Писмо, не уче нас тако Свети Оци. Они говоре да човек може бити у три стања. У природном, исподприродном или ванприродном и надприродном. Ова стања другачије се називају: душевно, телесно, духовно. Још и другачије: пристрастно, страстно, безстрастно. Исподприродан, телесан, страстан, јесте онај који потпуно служи привременом свету, макар се и не одавао грубим пороцима. Природан, душеван, пристрастан је онај ко живи за вечност, упражњавајући врлине, борећи се са страстима, али који још ни је задобио слободу, који не види јасно ни себе, ни ближње, већ само нагађа као слепац, пипајући насумице. Онај који стоји изнад, духован, бестрастан јесте онај кога је осенио Дух Свети, ко, будући испуњен Њиме, дела, говори под утицајем Њега, узноси се изнад страсти, изнад природе своје. Такви, заиста, јесу светлост свету и со земљи, виде себе, виде и ближње, а њих може да види само онај ко је духован као они. „Духован пак све испитује, а њега самог нико не испитује“ (1 Кор. 2, 15), говори Писмо. Такви се сада крајње ретко срећу“[1].
Ако желите да се дубље упознате са својом вером, са Светим Писмом, прикључите се библијским беседама.
[1] https://svetosavlje.org/glas-iz-vecnosti-pisma-monasima-i-mirjanima-o-spasenju-duse/4/#71
КОМЕНТАРИ