Zamislite sledeću situaciju. Dvoje ljudi kasni na posao jer se autobusprosto pokvario. Jedan pomisli: „Eto, kakav je saobraćaj danas, stvarno nisam mogao ništa da uradim.“ Drugi, u istoj situaciji, pomisli: „Naravno da je tako ispalo, ja uvek nešto zakomplikujem, uvek nešto pokvarim.“
Ista situacija, isti uzrok, a potpuno različit unutrašnji odgovor. Šta mislite, zašto?
Druga osoba ne nosi u sebi razumnu, zdravu krivicu koja reaguje na konkretan postupak, nego nešto potpuno drugo – naučeno osećanje krivice koje reaguje na postojanje samog čoveka. Ovo je tema o kojoj sam danas želeo da pišem, jer mi se čini da je izuzetno rasprostranjena veđu verujućim ljudima, a vrlo retko se o njoj govori nešto konkretno.
Dakle, postoji zdrava krivica. Kako ona funkcioniše? ‘Nešto sam pogrešio, mogu to da popravim, mogu da zatražim oproštaj, mogu sledeći put drugačije.’ Takva krivica nas pokreće ka promeni, ka pomirenju, ka duhovnom rastu. Apostol Pavle upravo piše Korinćanima o ovom važnom pitanju između ostalog: Jer žalost koja je po Bogu donosi pokajanje za spasenje, za koje se ne kaje; a žalost ovoga svijeta donosi smrt (2. Kor. 7:10). Obratite pažnju, postoji žalost koja gradi život i postoji žalost koja gradi smrt. Prva nas vodi Bogu i promeni. Druga samo pritiska, paralizuje našu volju, blokira nas da razmišljamo i donosimo razumne zaključke.
Upravo ovu drugu, otrovnu krivicu iguman Nektarije Morozov naziva „naučenim osećanjem“. I opisuje je tačno: osoba tada u svemu traži i, naravno, nalazi – čak i kada je objektivno nema – svoju krivicu. To nije smirenje, nije trezveno ispitivanje: „da li postoji malo moje krivice ovde i mogu li ja nešto na tome da popravim?“ U pitanju je bolno, stresno i besplodno proživljavanje koje se ponavlja iznova i iznova, bez obzira na okolnosti.
Odakle nama ova nezdrava krivica? Skoro uvek, poreklo je u detinjstvu. Najjednostavniji način da se u detetu odneguje krivica jeste da mu se stalno govori da je krivo, ili da mu se to pokazuje kažnjavanjem, hladnoćom, podsmehom, ponižavajućom kritikom. Neko dete postaje poslušno i brzo usvaja ulogu „uvek krivog“. Drugo se suprotstavlja, brani se, a iz toga posle izrasta gnev i agresija. Različite reakcije, ali ista podloga – „program krivice“ koji su odrasli ugradili u dete, vrlo često nesvesno, bez namere da naštete, jer su i oni sami tako naučeni.
Postoji i posebno teška varijanta – „nejasna krivica“, krivica „za sve“. Ona se stvara kada se dete kritikuje za potpuno suprotne stvari: jednom jer je „negde lutalo umesto da uči“, sledeći put jer je „sedelo kod kuće umesto da se druži kao normalna deca“. Dete tada uči najtežu lekciju koju može da nauči – šta god da uradi, pogrešno je. Kad to dete odraste, nosi u sebi stalno, razliveno, nejasno osećanje da nešto nije u redu s njim, a da ne zna ni šta bi trebalo da popravi. Tu je stid, ali je tu i krivica.
Ovo je veoma važna tema za nas verujuće ljude, jer mnogi od nas u Crkvu dolaze noseći baš ovu naučenu, nejasnu krivicu. I nažalost, vrlo je lako pomešamo sa pokajanjem. Mislimo da je duhovan onaj čovek koji sebe stalno optužuje, koji na svaku pomisao o sebi dodaje „grešan sam, nedostojan sam, jadan sam“ – ne zato što je to istinita trezvena procena konkretnog postupka, nego zato što mu je to jedino poznata „melodija koju zna da peva“.
Sveti oci nikada nisu učili tome. Avva Dorotej govori o samoukorevanju, ali ono kod njega uvek ima cilj i meru – da čoveka oslobodi gneva i osude prema drugima, da ga dovede miru, a ne da ga zaglavi u beskrajnom osećaju lične ništavnosti. Kada naš pokušaj samoukorevanja postane nešto što nas vuče na dole, što nam život ispunjava tugom, očajanjem, kad iz njega ne proizilazi mir nego još jača teskoba – to nije više duhovni život, to je stara, dobro poznata rana koju treba da lečimo, a ne da hranimo pobožnim rečnikom.
Kako da menjamo ovo? Prvo, treba da naučimo da razlikujemo ova dva stanja. Da postavimo sebi pitanje: da li ovo osećanje ukazuje na konkretan postupak koji mogu da popravim, ili je to stari, poznati glas koji me optužuje bez obzira na činjenice? Drugo, treba da pamtimo da Bog, za razliku od naših roditelja, nikada ne menja ton, nikada ne uskraćuje toplinu kao kaznu, nikada ne govori „opet isto!“ Nikakve, dakle, sad osude nema onima koji su u Hristu Isusu (Rim. 8:1). I treće, što je možda najvažnije: činjenica da je ovakav program u nama ugrađen ne znači da mora zauvek da nam vlada. Kako smo je stekli, možemo i da se rastanemo sa njom. Uostalom, kao i sa skoro svim što nas ometa, a zapravo nije naše.
Sledeći put kad osetite tu poznatu, tešku senku krivice koja se spušta preko svega, bez obzira na konkretan povod, zaustavite se i probajte da prepoznate o čemu se radi. Kada iskreno pogledamo u neprijatno osećanje, kada ne bežimo od njega ili se pravimo da ga nema, već će nam biti prilično lakše.
Stanoje Stanković
Foto: reenablack / Pixabay
