„Ja nisam takav kakav treba da budem.“
Koliko puta ste, makar u sebi, izgovorili ovu rečenicu? „Nisam dovoljno dobar otac, dovoljno prisutna majka, dovoljno požrtvovan hrišćanin, dovoljno vredan pažnje i ljubavi“. I kao po pravilu, nakon što smo sebi to rekli, kreće da nas vuče naniže: osećamo (toksični) stid, krijemo se, povlačimo se, a često takvu vrstu stita (potpuno nekorisnog i štetnog) oblačimo u duhovno ruho vrline i nazivamo ga „svešću o svom grešnom stanju“.
Voleo bih da zastanemo ovde, jer se upravo tu dešava jedna suptilna, ali nimalo naivna zamena. Zamena stida sa pokajanjem.
Stid govori: „ja sam greška“. Krivica, zdrava krivica, govori: „uradio sam nešto pogrešno, ali to mogu da popravim“. Razlika je ogromna, jer prva rečenica napada samo naše biće, naš identitet, a druga se odnosi na konkretan postupak koji može da se ispravi. Problem nastaje kada u crkvi, u vaspitanju, u našem sopstvenom unutrašnjem glasu, ove dve stvari pomešamo i počnemo da svako „pogrešio sam“ prevodimo u „ja sam greška, ja ne valjam ništa, ja ne vredim“, itd.
A upravo tako funkcioniše toksični stid koga smo usvojili, najčešće još u detinjstvu. Iguman Nektarije Morozov piše da u razgovoru sa ljudima stalno čuje istu rečenicu: „ja nisam onakav kakav treba da budem…“ Ne onakav kakvim su roditelji želeli da budem, ne takav kakav želim da budem ja sam, ne takvim kakvim, kako nam se čini, traži da nas vidi Bog. I upravo iz ovog osećanja nemoći da odgovorimo očekivanjima – stvara se duboki unutrašnji sukob, a iz njega dalje teskoba, nemir, nezadovoljstvo sobom i životom uopšte.
Ovde dolazimo do nečega što nam je vreme da shvatimo: stid, toksični stid nikada nikoga nije učinio boljim. Teskoba i nemir nisu dobri pomoćnici u promeni na bolje, baš suprotno, oni postaju glavna prepreka, upravo zato što oduzimaju snagu i nadu da se uopšte nešto može promeniti. I tako nastaje začaran krug: čovek pati jer „nije takav kakav treba da bude“, a upravo ta patnja mu i ne dozvoljava da postane drugačiji.
Mnogi među nama, nažalost, u hramu uče upravo baš ovo. Uče da treba da se „izgrdimo“, da konstantno ponavljamo koliko smo nedostojni, nesavršeni, loši, jer to, eto, valjda nekoga čini smirenijim. Međutim, to nije smirenje, to je dubok anavika toksičnog stida koji smo, još pre nego što smo upoznali Hrista, poneli iz detinjstva i doneli ga u veru.
Šta kaže Jevanđelje? Setite se žene uhvaćene u preljubi (Jn. 8: 3-11). Doveli su je pred Gospoda upravo da je osramote, da je javno ponize, jer to je ono što stid radi – izlaže nas, obeležava nas, izopštava. A šta kaže Hristos? „Ni ja te ne osuđujem; idi i više ne greši.“ Ne kaže: ‘ne vrediš, nisi dostojna, sram te bilo, beži mi sa očiju.’ Prvo je oslobađa osude i tek onda je poziva na promenu. Put ka promeni ide kroz prihvatanje sebe, ne kroz stid.
Apostol Pavle je jasan: „Nikakve, dakle, sad nema osude onima koji su u Hristu Isusu“ (Rim. 8:1). Ako je tako, ako je Sam Bog Koji nas je stvorio, Koji nas poznaje bolje nego mi sebe same, prestao da nas osuđuje – odakle nam pravo da mi sebe osuđujemo na onaj način na koji to (toksični) stid radi?
Gotovo uvek, stid se uči. Dete kome se stalno, različitim sredstvima, šalje poruka „nisi dobar kakav jesi“ – kaznama, hladnoćom, poređenjem sa drugom decom, razočaranim izrazom lica roditelja. na kraju usvaja uverenje da ono samo po sebi, u svojoj suštini, nešto vredi samo ako je „onakvo kakvo treba da bude“, to jest, onako kako drugi očekuju. I to uverenje posle nosi celog života, prenosi ga čak i na odnos sa Bogom, zamišljajući Ga kao još jednog strogog i nikada do kraja zadovoljnog roditelja.
Šta da radimo sada? Prvo treba da shvatimo, a onda i da poverujemo, da smo ovakvi kakvi jesmo, već sada važni i dragoceni. Ne zato što smo ispunili nečija očekivanja, nego zato što nas je Gospod stvorio po jedino Njemu znanom planu i zamislu. Mi ne moramo da budemo onakvi kakve nas želi neko drugi – zahtevi ljudi, čak i onih koji nas iskreno vole, nisu uvek razumni i pravedni.
Potrebne su nam, u stvari, samo dve stvari. Prva: da upoznamo sebe onakvim kakvi zaista jesmo, bez ulepšavanja i bez samoosude. Druga: da se zapitamo kakvim nas želi On i da u tom smeru usmerimo svoj trud.
Gospod je veoma strpljiv. Ne tera nas, ne traži sve odjednom. Ne smeje se našim greškama. Ne osuđuje zbog neuspeha. Ne okreće se od nas zbog neuspešnosti. Pomaže, iz trenutka u trenutak, onome ko iskreno želi jedno – da ostvari Njegov plan, a ne tuđa očekivanja.
Kada to shvatimo, krug se konačno raskida. Teskoba, nemir, nezadovoljstvo nas postepeno napuštaju. A na njihovo mesto dolazi nešto sasvim drugo – osećaj da živimo stvaran, istinit život. Upravo onakav kakav treba. Razmislite o ovome, kad vam sledeći put dođe misao: „nisam takav kakav treba da budem.“
Zapitajte se odmah: ko je to rekao da treba da budem neko drugi? Da li je to zaista Bog?
Stanoje Stanković
