Hteo sam da napišem mali uvod za izuzetno važan tekst u nastavku…
Ponekada, kada razmišljamo šta to znači biti „duhovan“, pred nama stoji slika osobe koja nikada ne tuguje, nikada se ne ljuti, uvek je mirna, pomirena, „iznad“ svojih osećanja. I mnogi od nas, čak i oni najrevnosniji u veri, nose u sebi neizgovoreno uverenje da je pokajanje isto što i zaboravljanje, da je smirenje isto što i utišavanje sopstvenog glasa, da je možda naš krst upravo to da ćutimo o onome što nam se zaista dešava u duši. Razumljivo je da do ovakvog uverenja dođemo – toliko toga u našem okruženju, čak i dobronamerno, izgleda da to potvrđuje.
Sveti Oci nas, ipak, ne uče bekstvu od osećanja, već njihovom poznavanju. Prepodobni Isak Sirin kaže da „ko vidi samoga sebe, veći je od onoga ko je udostojen da vidi anđele“ – a sebe ne možemo upoznati ako svo vreme bežimo od sopstvene tuge, gneva, straha, stida. Hajde da pokažem i kroz jevanđelski primer. Sam Hristos, stojeći pred grobom Lazarevim, nije potiskivao Svoj bol – Sveto Pismo nam sasvim otvoreno kaže: „Isusu udariše suze“ (Jn. 11:35). Dakle, ako je Bogočovek pokazao suze pred drugima, možda je i nama dozvoljeno da ih ne sakrivamo, ni od drugih ni od sebe samih? Često se ovakav obrazac uči još u detinjstvu, i to bez nečije krivice. Dete, još sasvim malo, nekako nauči da neke osećaje nije poželjno pokazivati – da ljutnja uznemirava, da je strah neprijatan, da tuga opterećuje one oko njega. Roditelji to gotovo nikada ne čine iz zlobe, nego zato što ni njih samih nije niko naučio šta da rade sa sopstvenim teškim osećanjima. I tako, iz generacije u generaciju, prenese se navika da budemo „u redu“ pre nego iskreni – a ta navika, koju smo poneli iz detinjstva, lako se, neprimetno, preseli i u naš odnos sa Bogom. Hteo bih da naglasim nešto što mi se čini veoma važnim: duhovni život i psihoterapijski rad nisu suprotstavljeni međusobno. Znam da mnogi verujući ljudi gledaju na psihoterapiju sa određenom rezervom, strahujući da je ona neka vrsta zamene za molitvu ili put koji odvlači od Boga. To je razumljiv strah i ne želim da ga umanjim.
Ali iskustvo terapije uči nečem drugom. Kada osoba koja godinama nosi neisceljenu ranu iz detinjstva konačno nađe prostora da je imenuje, da je oseti, da je donese pred Boga onakvu kakva zaista jeste – taj proces nije suprotan pokajanju, niti mu na bilo koji način šteti. Naprotiv, čini mi se da je to, u nežnom i strpljivom smislu, upravo uslov za pravo pokajanje: teško nam je da prinesemo Bogu ono što smo sebi, godinama ranije, zabranili da uopšte posedujemo.
Upravo o tome govori i tekst u nastavku. Napisala ga je Ženja Luneževa, verujuća žena koja je psihoanalitičar. Neka vam posluži ne kao zamena za svetootačko učenje, nego kao jedno spoljašnje svedočanstvo istine: da je ljudska duša složena i duboka, da su rane iz detinjstva stvarne i zaslužuju nežnost, da bekstvo od sopstvenih osećanja, (ma koliko ponekad izgledalo pobožno) nije put ka miru koji tražimo. Taj mir, verujem, nalazimo jedino kroz iskren odnos sa sobom, drugima i sa Bogom.
***
„Depresija nije duboka ili preterana tuga, kako mnogima izgleda, već nesposobnost da osećamo. A rađa se u našim dečjim sobama.
Dete je potpuno zavisno od svojih roditelja, od njihove ljubavi i brige. Međutim, roditelji nisu uvek u stanju da prihvate osećanja deteta, posebno ona negativna i tada, da ne bi izgubilo vezu sa svojim najbližima, dete gubi sebe. U jednoj porodici je zabranjeno ljutiti se, u drugoj plakati, u trećoj se ne prihvata uvređenost, u četvrtoj ne sme da se boji i bude slab. Dete vrlo brzo usvaja pravila i očekivanja porodice. I ako se ljuti na majku, a majka se uvredi i udalji, dete zaključuje da je ljutnja opasna. Ako otac ismejava strahove, dete odlučuje – ‘ne smem da se bojim’. Ako se roditelji ljute na suze, dete uči da ne plače.
Problem je u tome što se osećanja ne mogu uništiti, mogu samo da se potisnu, da pokušamo da ih ne primećujemo, da ih ne osećamo, i dete je nesvesno prinuđeno da napravi izbor koji mu pomaže da preživi.
U detinjstvu, šta god da se događa, mi se ne odričemo kontakta sa roditeljima – mi se odričemo dela sebe, svoje duše. I do određenog trenutka to možda čak i ne izgleda kao problem. Depresivni ljudi, pričajući o svome detinjstvu, često kažu – „u celini, imao/imala sam dobru porodicu“. I to jeste tako; jednostavno, roditelji su mogli biti fizički prisutni, ali emocionalno nedostupni. Brinuli su o fizičkim potrebama deteta, ali nisu podnosili njegov gnev ili glasnu radost. Obezbeđivali su, ali se nisu interesovali za unutrašnji svet.
Tako je, vrlo brzo, dete učilo da potiskuje sve što bi moglo da naruši odnos sa najbližima, i trudilo se da bude „udobno“, to jest dobro. I šta je više uspevalo da bude dobro dete, to je brže nestajalo živo dete.
Sve odbačeno svešću nastavlja da živi u nesvesnom; i svaka potisnuta emocija ostaje unutar psihe, svaka uvreda, potisnut gnev, usamljenost, strah, poniženje, razočaranje. Zajedno sa bolnim osećanjem potiskuje se i energija koja je u njemu sakrivena.
Upravo tu se nalazi jedan od najvažnijih ključeva za razumevanje depresije. Mi ne potiskujemo i zadržavamo u nesvesnom samo bol. Zajedno s njim potiskujemo i deo svoje životne snage, i nastaje nedostatak energije. Mnogi ljudi koji pate od depresije govore upravo o iscrpljenosti. Teško je ustati ujutro, teško padaju odluke, posao, komunikacija, stvaralaštvo. Psiha troši ogromnu snagu da zadrži potisnuta preživljavanja van svesti.
Zamislite čoveka koji celog života pokušava da zadrži zatvorena teška vrata. Dokle god su vrata zatvorena, on može da čini da nema ništa iza njih, ali sva njegova snaga odlazi na njihovo zadržavanje. Upravo tako funkcionišu psihološke odbrane. Ali energija nikada ne nestaje, ona biva blokirana, potisnuta (depressed), nedostupna za život.
Što je teže bilo u detinjstvu, to može biti i veći gubitak energije. Naravno, svaki čovek ima šta da potisne, bez frustracije nije moguć razvoj. I svi mi do poslednjeg štitimo svoje roditelje od sopstvenih negativnih osećanja.
Ali postoji razlika između običnih životnih teškoća i hronične emocionalne traume. Ako je dete odraslo u atmosferi oštre kritike, poređenja, ponižavanja, napuštenosti ili emocionalne hladnoće, ono je prinuđeno da potisne, a pre svega da zadrži potisnutim mnogo više osećanja. Godina za godinom, unutar nas se nagomilava čitav svet neproživljenih preživljavanja.
Spolja depresivna osoba može da izgleda sasvim uspešno i adaptirano. Mnogi „uspešni ljudi“ su duboko i prikriveno depresivni. Pri tome psiha uvek teži ka celovitosti, tako da depresija često nastupa upravo u onom trenutku kad dalji život bez kontakta sa odbačenim delovima sebe postaje nemoguć. Tada, čak i uz spoljašnji uspeh, čovek počinje da oseća prazninu, besmisao, razočaranje, odsustvo radosti i želja.
Kako je rekao jedan moj klijent – shvatio sam da sam ceo život penjao uz lestvicu koja nije oslonjena na pravi zid. Stari načini življenja više ne funkcionišu. Psiha kao da govori: „Predugo si pokušavao da ne osećaš, da budeš zgodan i uspešan u očima drugih (roditelja), predugo si odlagao ostvarenje svojih istinskih želja, radi potrebe da budeš prihvaćen.“
I tada počinje bolan, ali neophodan proces vraćanja sebi, svojoj duši. Na žalost i razdraženje mnogih, „uspešnih ljudi“ i pristalica ideje o brzoj popravci sebe, terapija se ne svodi na uklanjanje simptoma. Zadatak dobre terapije jeste da pomogne čoveku da ponovo uspostavi vezu sa onim osećanjima i delovima ličnosti koje je nekada morao da odbaci. Sa onim detetom koje se bojalo, ljutilo, osećalo uvređeno, patilo od usamljenosti, koje je imalo potrebu za ljubavlju i nije bilo prihvaćeno.
Paradoks je u tome što se baš tamo gde se nalazi najveći bol, često krije i najjača snaga života.
Zato put izlaska iz depresije nije put ka uspehu, postignućima, boljoj verziji sebe i večnoj radosti. To je put ka svojim najrazličitijim i najsloženijim osećanjima, ka svojoj živosti, ka svojoj, nekada napuštenoj Duši.“
Sa telegram kanala Ženje Luneževe
preveo Stanoje Stanković
Foto: Sébastien B. / Pixabay
