Da li poznajete nekoga ko čeka pohvalu kao da čeka vazduh? Ko se, kad dobije jednu jedinu kritiku usred deset komplimenata, sav ostatak dana vrti upravo oko te jedne rečenice? Možda ste to i vi sami. Ako jeste, nemojte odmah sebe da osuđujete – hajde da vidimo zašto je to tako, i, još važnije, šta Pismo kaže o tome kome zapravo treba da služimo svojim životom.
Šta jeste, a šta nije, ova zavisnost?
Zavisan čovek može prema drugima da gaji poštovanje, ljubav, da ih gleda „odozdo na gore“. Ili, suprotno tome, može da ih kritikuje, da izražava nezadovoljstvo njima, da ih vrlo malo vrednuje. I uprkos tome – podjednako mnogo zavisi od njihove pohvale, osude ili čak ravnodušnosti. Zašto? Zato što temelj ove zavisnosti nije odnos prema drugim ljudima, nego odnos prema samo jednom čoveku – prema sebi samom.
Dok god se zavisna osoba ne odluči da poveruje da je važna i vredna sama po sebi, a ne zato što je neko tako procenio, neće se osloboditi ove zavisnosti. I dalje će pravo da je sudi i procenjuje prepuštati – kome stigne.
Odakle to dolazi?
„Konstruktori“ ove zavisnosti su roditelji koji stalno traže da dete „zasluži“ njihovu ljubav – dobrim ocenama, primernim ponašanjem, sportskim uspesima, pomoći u kući, izgledom, poslušnošću. Ili, suprotno tome, roditelji koji ništa ne traže, ali hronično uskraćuju pažnju, toplinu, ljubav, gradi tako u detetu uverenje: „ja nisam važan“, i želju da, po svaku cenu, dobije potvrdu da to nije tako. Potvrdu u vidu pohvale i odobravanja.
Ova zavisnost je posebno teška jer liči na provaliju koja ne može da se napuni ni sa čim. Koliko god pohvala takva osoba dobila, neće biti nikada potpuno zadovoljna, spokojna jer: „a šta ako se sutra, za sat, za minut, nešto promeni?“ I onda će ponovo prestati da bude dobra, potrebna, uopšte vredna postojanja.
Šta Pismo kaže o strahu od ljudi?
„Strašiv čovek meće sebi zamku; a ko se u Gospoda uzda, biće u visokom zaklonu“ (Prič. 29:25). Zamka – to je prava reč. Zavisnost od tuđeg mišljenja jeste zamka, jer nas neprestano drži u režimu ispita koji nikada ne završava.
Apostol Pavle govori direktno: „Zar ja sad nastojim da ljude pridobijem ili Boga? Ili tražim ljudima da ugađam? Jer kad bih još ljudima ugađao, ne bih bio sluga Hristov“ (Gal. 1:10). A u Jevanđelju po Jovanu čitamo o onima koji su, iako su verovali u Hrista, ipak ćutali „jer zavoleše više slavu ljudsku nego slavu Božiju“ (Jn. 12:43). Dakle, strah od tuđeg mišljenja nije neka novina modernog doba psihologije – o tome je pisano i pre dve hiljade godina, i to kao o duhovnoj opasnosti.
Zamislite majku koja strepi šta će komšinica reći za to kakvu je zakusku donela na slavu. Ili oca koji bira fakultet za sina ne zato što veruje da je to dobro za sina, nego zato što „šta će reći rodbina“ ako sin upiše nešto „loše“. Ili osobu koja u crkvi stoji ne zbog molitve, nego zato što ga jedino brine da li neko primećuje da li se krsti na vreme. U svim ovim situacijama, čovek nije realno prisutan ni sebi, ni drugima, ni Bogu – on je prisutan jedino zamišljenom sudu drugih.
Mislim da nije rešenje u tome da potpuno prestanemo da vodimo računa i brinemo o onome što nam drugi govore – to bi bilo prilično pogrešno i nezdravo. Informaciju koju nam drugi daju možemo da koristimo, ali treba da je filtriramo kroz ono u šta zaista verujemo da je važno, a ne da je primamo kao presudu o našoj vrednosti.
Prema rečima igumana Nektarija Morozova, temelj, najdublji i najpouzdaniji, jeste da ponavljamo sebi, strpljivo i uporno, jednu na izgled jednostavnu, a zapravo veoma, veoma duboku misao: nije niko drugi odlučio da ja treba da postojim, nego Gospod. On mi nije dao samo život, dao mi je mene samog. I ja sam dužan da se prema tom daru odnesem sa poštovanjem, da ga vrednujem onako kako je potrebno. Ako sam važan i vredan Bogu, sa kakvim pravom onda sebi dopuštam da ne budem važan i vredan sebi? Kako mogu da dozvolim sebi takvu zabludu da ljude oko sebe postavim za sudije, gotovo iznad Boga?
Ovo deluje. Samo je neophodno je da probamo, a još bolje je ako to strpljivo uvežbavamo i rezultat će se pokazati.
Stanoje Stanković
