Да ли познајете некога ко чека похвалу као да чека да удахне након дугог времена без даха? Неко ко се када добије једну једину критику међу десет комплимената, цео остатак дана врти управо око те једне реченице? Можда сте то и ви сами. Ако јесте, немојте одмах себе да осуђујете – много је важније погледати у потенцијалне узроке за тако нешто. И шта нам Писмо говори о томе чије мишљење треба да нам буде најважније.
Особа којој је веома стално до туђег мишљења може према другима да гаји поштовање, љубав, да их гледа „одоздо на горе“. Или, супротно томе, може да их критикује, да изражава незадовољство, да их веома мало вреднује. Али опет, исто тако веома зависи од похвале, осуде или чак равнодушности других. Зашто је то тако? Зато што у темељу ове зависности не лежи однос према другим људима, него однос према само једној особи – према себи.
Док год се зависна особа не одлучи да поверује да је важна и вредна сама по себи, а не зато што је неко тако проценио, неће бити у стању да се ослободи ове зависности. И даље ће право и моћ да је суди и процењује препуштати – коме год.
„Конструктори“ ове зависности су родитељи који стално траже да дете „заслужи“ њихову љубав – добрим оценама, лепим понашањем, успесима у школи и спорту, помоћи у кући, изгледом, послушношћу. Или опет, супротно овоме, родитељи који ништа не траже, али хронично ускраћују пажњу, топлину, љубав, градећи тако у детету уверење: „ја нисам важан“, и жељу да, по сваку цену, добије потврду да то није тако. Потврду у виду похвале и одобравања.
Ова зависност је посебно тешка јер личи на бездан који не може да се напуни ни са чим. Колико год похвала таква особа добила, неће бити никада потпуно задовољна, спокојна јер: „а шта ако се сутра, за сат, за минут, нешто промени?“ Јер тада може поново да престане да буде „добра“, „потребна“, уопште вредна постојања.
Шта Свето Писмо каже о страху од људи? „Страшив човек меће себи замку; а ко се у Господа узда, биће у високом заклону“ (Прич. 29:25). Замка је права реч. Зависност од туђег мишљења је духовна замка, јер нас непрестано држи заробљеним у режиму испита који се за нас никада не завршава.
Апостол Павле говори: „Зар ја сад настојим да људе придобијем или Бога? Или тражим људима да угађам? Јер кад бих још људима угађао, не бих био слуга Христов“ (Гал. 1:10). А у Јеванђељу по Јовану читамо о онима који су, иако су веровали у Христа, ипак ћутали „јер заволеше више славу људску него славу Божију“ (Јн. 12:43). Дакле, страх од туђег мишљења није нека новина модерног доба психологије – о томе је писано и пре две хиљаде година, као о духовној опасности.
Замислите мајку која стрепи шта ће комшиница рећи за то ако њена деца нису у сваком тренутку очешљана или их види са флекавим фармеркама. Оца који наговара сина да изабере неки факултет не зато што верује да је то добро за сина, него зато што се боји мишљења родбине ако син упише нешто „безвезе“. Или особу која у цркви стоји мирно не због молитве, него зато што је једино брине да ли неко примећује да ли се крсти на време. У свим овим ситуацијама, човек није реално ту ни за себе нити за оне друге, за њега важне људе, па ни за Бога – он је присутан једино замишљеном суду других.
Излаз из ове ситуације није у томе да потпуно престанемо да водимо рачуна и бринемо о ономе што нам други говоре – то би било прилично погрешно и нездраво. Информацију коју нам други дају можемо да користимо, али треба да је филтрирамо кроз оно у шта заиста верујемо да је важно, а не да је примамо као пресуду о нашој вредности.
Према речима игумана Нектарија Морозова, темељ, најдубљи и најпоузданији, јесте да понављамо себи, стрпљиво и упорно, једну на изглед једноставну, а заправо веома, веома дубоку мисао: није нико други одлучио да ја треба да постојим, него Господ. Он ми није дао само живот, дао ми је мене самог. И ја сам дужан да се према том дару однесем са поштовањем, да га вреднујем онако како је потребно. Ако сам важан и вредан Богу, са каквим правом онда себи допуштам да не будем важан и вредан себи? Како могу да дозволим себи такву заблуду да људе око себе поставим за судије, готово изнад Бога?
Ово делује. Само је неопходно да пробамо, још боље ако то стрпљиво понављамо ову духовну истину себи. Резултат ће се неизоставно показати.
Станоје Станковић
Фото: Snoop_Inc / Pixabay
