Ево једног искуства верујуће хришћанке која је свесна својих психолошких немоћи и покушава храбро да ради на себи. У овом психолошком (душевном) раду на себи дошла је до веома значајних увида (закључака) и о духовном животу између осталог.
*
Недавно сам прочитала текст на православном порталу са речима намесника свето Успењског Псково-Печерског манастира, архимандрита Тихона (садашњег митрополита Тихона Шевкунова):
„Карактеристична црта савременог аскетизма је трпљење. Оно је одувек било потребно, али су раније више трпели околности, а сада више трпе себе саме.“
Слажем се са оцем Тихоном – истрпети себе је уопште говорећи, најтежи, понекада практично немогући задатак. Ја понекада јако нервирам себе. Ја тако желим да у сопственим очима будем успешна, предивна, добра, пуна љубави. Међутим, потребно је да само погледам на себе непристрасно, без илузија – и тада почиње. Ужас и одвратност према ономе каква сам ја заправо. Покушавам да одговарам свом идеалу, али ми не полази за руком. И тада желим да побегнем од себе и јако жалим што је тако нешто немогуће.
Највећи проблем савремених људи је у томе да ми у сујети свакодневице не успевамо да постанемо свесни какви смо ми сами, да схватимо наше реалне снаге и могућности. Човек се данас налази под толиким теретом обавеза, захтева, да он већ не осећа чијим животом заправо живи. Јако важан и сложен тренутак у самопознању представља храброст да прихватиш себе онаквим каквим јеси, не заустављајући се притом на путу ка Богу. Јер то је, верујем, смирење?
Чини ми се да јединствени разлог због кога је могуће смирити се са својом ништавношћу – љубав Божија према мени лично. Ова љубав превазилази сваки разум, несхватљива је и невероватна.
Господ ме види онаквом каква јесам, Он ме познаје боље од свих. Бог види колико сам ја далеко од Његовог образа и притом се не окреће од мене, не оставља ме, већ ме воли као и раније.
Мислим да је јако важан део духовног живота – стећи истинску љубав према себи: као према икони Божијој, јединственој и непоновљивој.
КОМЕНТАРИ